Правда

Као што је познато, Крим се вратио у састав Русије услед догађаја из фебруара-марта 2014. године, који су добили назив „Кримско пролеће“. Тај временски одсечак је, према историјским мерилима, био ништавно мали, али је постао судбоносан за Крим и, по свој прилици, читаву нашу неизмерну земљу. Главни узрок повратка Крима у окриље Русије представљао је антидржавни преврат у Кијеву, током кога су на власт у земљи оружаним путем дошле вође Мајдана. У тим условима је курс за улазак у Руску Федерацију за Крим постао спасоносан и безалтернативан. Антируско кежење освајача кијевске власти пружило је житељима Крима јасну спознају да је даљи останак у саставу украјинске државе немогућ. Кримљани су схватили да је ранија Украјина, која је како-тако задовољавала све, престала да постоји као држава. Уместо ње настала је сасвим другачија Украјина, са бандеровским пантеоном хероја и спремношћу за самопрегорно извршавање свих наредби с оне стране океана. Њена национална идеја је да служи као одскочна даска против Русије. Освежићемо у сећању најизразитије тренутке уочи и током „Крмског пролећа“. Бојовници Евромајдана напали су 20. фебруара у Черкаској области колону аутобуса са кримским активистима који су се враћали из Кијева са митинга подршке законитом председнику Украјине Виктору Јануковичу. Екстремисти су палили аутобусе Кримљана, пуцали по људима и пребијали их, услед чега је неколико десетина људи нетрагом нестало. Тај инцидент коначно је уверио део кримских политичких кругова и претежну већину становништва у то да, ако власт преузму лидери Мајдана, невоља неће мимоићи Крим. Споразум о регулисању кризе у Украјини потписан је 21. фебруара, а већ сутрадан је дошло до државног преврата. Врховна рада је, као прво, укинула закон о регионалним језицима, а положаје у „привременој влади“ заузели су ултранационалисти и марионете САД. То је на Криму и у југоисточним областима Украјине примљено с великим огорчењем. Већ 23. фебруара започела је активна фаза „Кримског пролећа“. Главни догађај тога дана постао је велики народни збор у Севастопољу. На средишни градски трг, који носи име руског адмирала Нахимова, изашло је преко 20.000 житеља Севастопоља, забринутих за даљу судбину града и спремних да устану у његову одбрану. Митинг је представљао својеврсно народно веће на коме су грађани изабрали „народног градоначелника“ – у граду познатог и поштованог предузетника Алексеја Чалија. Сем тога, учесници митинга „народне воље“ објавили су да не признају узурпаторе украјинске власти, одбијају да плаћују порезе Кијеву и потчињавају милицију новоизабраној градској власти. Севастопољски народни збор означио је непосредан почетак „Кримског пролећа“. До врхунца политичког сучељавања на Криму дошло је 26. фебруара. Тог дана су у Симферопољу пред зидовима кримске скупштине татарски екстремисти, скупа са пристиглим бојовницима украјинског Десног сектора, изазвали сукоб са мирно настројеним Кримљанима, који су се изјашњавали за поновно уједињење са Русијом. Многи од њих су повређени, а двоје је умрло. На срећу, ти догађаји нису прерасли у опсежан међунационални сукоб. Велику заслугу за то имају руски војници, који су јутро после сукоба заузели зграде главних републичких органа власти, скинувши с њих украјинске заставе и истакавши руске. Истог дана се Кримска скупштина окупила на ванредно заседање, на коме је донела одлуку о одржавању референдума и именовала Сергеја Аксјонова за новог председника владе Крима. Обраћам пажњу на то да је одлуку о одржавању референдума донео легални представнички орган власти Крима – Врховни совјет, изабран сасвим у складу са украјинским изборним законодавством. Потоњих дана су руски војници, које су назвали „љубазним људима“, заједно са одредима кримских дружина (добровољних друштава за одржавање јавног реда и мира; прим. прев.) успостављали контролу над стратешким објектима кримске инфраструктуре. Такође су блокирали украјинске војне јединице и базе, самим тим обезбедивши мирно разоружавање и извођење украјинских војних лица из Крима. Тако је прелазак Крима у окриље Русије изведен без иједног испаљеног метка. Приметићу да је одлуку Владимира Путина о примени оружаних снага за обезбеђивање реда и мира на Криму подржао Јанукович, који је у том тренутку већ побегао из Украјине, али је de jure и даље био њен законити председник. Врховни совјет Крима донео је 6. марта одлуку о уласку у састав Руске Федерације, а 11. марта декларацију о независности Аутономне Републике Крим и града Севастопоља. Али то су били тек припремни кораци за будуће поновно уједињење са Русијом. Коначан одговор на то питање требало је да дају становништво Крима и руководство Руске Федерације. И ето, 16. марта на Криму је одржан судбоносни референдум, на коме је забележена невиђена активност становништва. Уз излазност 83,1 одсто за поновно уједињење са Русијом изјаснила се апсолутна већина Кримљана – 96,7 одсто. У Севастопољу је излазност износила 89,5 одсто, од чега је улазак у Руску Федерацију подржало 95,6 одсто гласалих. Такав исход референдума био је очекиван. Дан после кримског изјашњавања председник Русије потписао је Указ о признавању Републике Крим. А 18. марта потписан је Споразум о уласку Републике Крим и града Севастопоља у састав Руске Федерације. Пре тога Владимир Путин је наступио у Георгијевској дворани Кремља дугим и дирљивим говором. Кримљани и Севастопољци су, малтене не дишући, слушали Путинов наступ у директном преносу, а многима су се у очима виделе сузе искрене радости. Може се рећи да је то постала завршница поновног уједињења Крима са Русијом. Кримљани су начинили свој јасан историјски избор у корист Русије, а она је примила полуострво у свој загрљај и преузела одговорност за судбину његових житеља. Затим је започело прелазно раздобље, када је Криму предстојало прилагођавање руским стандардима и нормама живота. Дошло је до преласка на московско време, руску телефонску кодификацију и обрачун у рубљама. Становништво је добило личне исправе, започела је промена докумената. Житељи Крима почели су да добијају плате и пензије по руским прописима. Са укључивањем Крима и Севастопоља у састав Русије нестале су препреке за већ одавно потребно преоружавање и јачање Црноморске флоте, које је чинила Украјина. У флоту су стигле прве нове подморнице и ратни бродови, чамци и тегљачи. На полуострву се за стално сместила моћна војна групација како неке усијане главе у Кијеву не би дошле у искушење да „кримско питање“ реше силом. Осим пријатног трчкарања у вези са променом докумената, руски Крим се суочио са мноштвом озбиљних проблема, од којих је претежна већина или наслеђена из доба украјинске владавине над Кримом, или их је вештачки стварала украјинска страна после припајања полуострва Руској Федерацији. У прву категорију спада велика корупција у кримским органима власти и помањкање квалификованих кадрова, јадно стање путне мреже и индустријских предузећа Крима, неразвијеност туристичког сектора и др. Што се тиче вештачких проблема, ту се подразумевају радње украјинске власти усмерене на поремећај животног обезбеђења Крима. Украјина је престала да доводи воду за пиће на полуострво, приређивала изненадна искључивања струје, покушавала да организује прехрамбену блокаду Крима и укинула железнички саобраћај са њим. Зависност региона од Украјине у свим тим сферама све донедавно била је пресудна. Али Русија активно ради на томе да Крим што је могуће безболније преживи смицалице Кијева. Започело је бушење нових артешких бунара, почеле су да се уводе технологије десалинизације морске воде. На полуострво су пребачене мобилне електране, ради се на изградњи две нове термоелектране и полагању енергетског кабла по дну Керченског мореуза. У кримским продавницама сада су већином руске намирнице и роба, а саобраћај је преоријентисан на ваздушни и водни. Најзад, започета је изградња моста преко Керченског мореуза, који ће повезати Кримско полуострво и осталу Русију у јединствени непрекидни саобраћајни систем. Још један сложен проблем за Русију на Криму представља успостављање односа са кримским Татарима. Претежна већина тог народа испрва је непријатељски или забринуто примила припајање полуострва Русији. До такве реакције дошло је услед тога што је нерегистрована екстремистичка кримскотатарска организација Меџлис преко 20 година заредом окретала своје сународнике против руског становништва Крима и Русије као државе. Прилике отежава то што САД и Украјина покушавају да играју на татарску карту против Русије. Често им иде наруку и Турска. Циљ је да се Москва и Татари чеоно сударе, да се на Криму испровоцира међуетнички сукоб, за који ће бити окривљен Кремљ. Уосталом, у последње време прилике се мењају набоље. Редови присталица нелегалног Меџлиса се проређују, чланови његове врхушке постају маргиналци. Истовремено, расте број и утицај кримскотатарских лидера и организација новог типа – окренутих сарадњи са руском влашћу у име мирног саживота и процвата на вишенационалном Криму. Главни разлог позитивних промена је у томе што је Русија конкретним делима доказала своју спремност да узме у обзир потребе кримских Татара и решава њихове насушне проблеме. * * * Није тајна да је обједињени Запад отпочео против Русије опсежан информациони рат. Крим представља погодну мету информационих напада на руску државу. Управо зато се западна јавна гласила активно баве производњом и ширењем лажи о приликама на полуострву. Крим приказују као економски депресивни регион, зону опасну по живот, царство терора и тоталног кршења људских права. Нећу сада да оповргавам све те митове, којих се већ намножило тушта и тма. Уместо тога, позивам српске пријатеље које занима да сазнају истину нека посете наш крај, упознају Кримљане и сами схвате шта је заправо руски Крим. Није случајно што постоји изрека: „Боље је једном видети него сто пута чути“. Напослетку бих желео да позовем српске колеге нека размотре могућност успостављања веза са Кримом уз помоћ механизама међурегионалне сарадње и „народне дипломатије“. Управо такви формати успостављања међународних мостова изгледају прихватљиви у условима када се званични Београд уздржава од признања руског статуса Крима, страхујући од реакције Европске уније и САД. На крају крајева, ако су италијанска провинција Ређо Калабрија и грчки град Аспропиргос узмогли да успоставе односе побратимства и сарадње са кримским градовима Керч и Теодосија, шта нас спречава да успоставимо сличне везе између Крима и српских региона? Напомена: Аутор је политички аналитичар са Крима. Ово је ауторизован текст његовог наступа на конференцији у оквиру међународног семинара „Културна дипломатија и сарадња српске и руске омладине у културној сфери“, одржаног 21-23. августа у Нишу.

Прочитајте још:Кинеске ракете и даље тајна за Запад„Американци се озбиљно припремају за рат“

Извор: Нови Стандард