Без обзира на околности, суровост или трагедију, жртве су изгледа Србима једини вишак.
Владимир Радоичић на војној заклетви 11. јула 1998. године (Фото: Лична архива)
О њима се не говори, њих се не сећамо, чак их некако развејавамо низ ветар. А онда дође време, какво је и дошло, да њихове убице признајемо за "равноравне" и "легитимне" саговорнике док им предајемо оно што ни крвљу нису могли да отму. Судбина Владимира Радоичића, војника међу петорицом убијених у само једном нападу шиптарских терориста, у рејону карауле Кошаре '98. године, разликује се у томе што његова мајка Лозанка и данас активно тражи правду. Казна за убице, макар и декларативна, једина је сатисфакција којој се нада, ако такве може и бити. Незаинтересованост на коју наилази у својој борби, на крају враћа и судбину овог убијеног војника међу хиљаде других анонимних и немих погледа са старих фотографија, већином и последње забележене за њиховог живота. Оптужница је подигнута у јулу 2009. године. Припремно рочиште заказано је било после шест година, за 28. август прошлог лета. Пресуде до данас нема. Напад и тренутак убиства чланова патроле тог 30. септембра 1998. године, у којој се нашао и њен син, после кратке и недовољне обуке за тако опасан задатак, шиптарски терористи су сами снимали. Понашајући се као да они деле правду, а не да ће их једног дана за тај злочин она стићи. „Шиптари су ушли из Албаније и чекали патролу до 11:30 где су убили 5 војника, један од њих био је и мој син“ кратко објашања Лозанка трагедију која ће обележети остатак њеног живота. Сваки празник, породично славље или било какав тренутак среће, непотпун је и уместо радости немилосрдно подсећа на губитак највеће среће коју само мајка може да осети и разуме. Месецима већ разговарам са њом о овом процесу, чекајући дан када ће одлука Суда у поступку против убица њеног сина и његових другара, заокружити ову епизоду Лозанкине животне драме. Чинило се да је пресуда близу, барем мени. Лозанка је летос ипак желела да сачека тај дан да би знала шта даље након одлуке Вишег суда у Нишу, који је сада надлежан за КиМ. „Да сачекам шта ће Суд да одлучи пошто је Судско веће први пут одбацило оптужницу. Нису у могућности да им суде, кажу, сви (убице) су на Косову и Метохији. По жалби Апелациони суд је одбацио такву одлуку и видећемо шта ће бити 28. августа. Како ми је адвокат објаснио не би требало чекати дуже од месец дана али с обзиром да ово траје тако дуго можда буде и раније“ надала се тада Лозанка. Није било пресуде ни тада, ни ускоро. Други претрес заказан је за 11. новембар 2015. године када су саслушана још да сведока. „Позив представницима медија и свима онима који памте српске жртве“ гласио је назив мејла који је, пре поласка за Ниш, послала на 25 адреса. „И нико се није јавио осим новинара „Политике“, који је писао све оне претходне прилоге. Ниш је пун ветерана који су незадовољни свим и свачим а да ниједан из њихових Удружења нити појединац није дошао да види како то иде, бар из радозналости да сврати у суд. Не због мене и осталих родитеља нити због наших убијених синова, већ због себе... Ни из медија није дошао нико, ваљда им није актуелно... За мене је итекако актуелно већ 17 година. Али зато је била госпођа која ради као правник у Фонду за хуманитарно право. Тако је усрдно записивала сваку реч и судије и сведока. Сутра ће ветерани и сви остали да пљују Кандићку како лоше ради. Или да је очекујем да се за следећи претрес појави и као браниоц шиптарима?“ била је у неверици и по ко зна који пут разочарана мајка погинулог хероја. Лозанка, и наравно њен син Владимир, иначе су из Ниша. „Тужиоц је прочитао проширену оптужницу са тачним описом повреда и рана за сваког од убијених и рањених, а затим затражио медицинско вештачење за војнике који су били са мојим сином и Бундала јер то до сада није урађено а поступак се води ево седма година. Тако да пресуда није јуче објављена а нови претрес, ваљда и последњи, бар у Вишем суду заказан је за 12. јануар 2016.“ стрљива је и након другог претреса била Лозанка. Иако Владимир није имао довољно времена да се докаже у борби, само одазивање тако опасном позиву за који није био војнички спреман, свесна жртва која се од њега тражила, представљала му је част и херојски избор, не слушање команде. Тада је имао 19 година и био припадник извиђачко – диверзантског рода. Последњег дана пре одласка добио је дозволу за излазак из касарне, видео се и поздравио са својима не рекавши где ће те ноћи преспавати ни куда иде. Више од свега није желео да брину и страхују за њим. Заједно са осталима, 28. септембра, пребачен је на караулу Кошаре. У јављању породици говорио је како се налази на војним вежбама, на неком брду крај Ниша у коме су тада живели. До тренутка када јој је на вратима стана војна делегација, са чијих је лица унапред могла наслутити страшну вест, саопштила да је убијен на Кошарама и изјавила саучешће, она није знала где јој се Владимир налази. Било јој је потребно време да схвати и прихвати страшну истину, јер је мислила да јој син није далеко. Постоје и они којима је логична и првобитна, сада оборена одлука суда, да су убице ван домашаја закона те нема смисла судити им. За Лозанку то уопште није тако. „Oвде је борба да суд донесе пресуду за злочин, да најзад правосудни систем Србије призна злочин над српским војницима које је држава слала у одбрану. Да ли ће злочинци бити кажњени није предмет овог суда већ оних чија је обавеза да реализују ту пресуду. До тог решења могу сама да се борим али за даље треба да се постарају и сви остали, сви они који су одлазили на позив да бране српску земљу. Да можемо да се скупимо онолико, колико нас буде само на Фејсбуку, сигурна сам да би, и ови а и сви остали злочинци, одавно добили заслужене казне“ објашњава мајка чије се ране никаквом одлуком суда не могу зацелити, па чак ни извршењем казне чему се не нада јер је схватила шта се од људи данас може очекивати. „Ја верујем само Господу и полазим од тога да увек мора да буде онако како је воља Његова. И све ово што се на такав начин "одлаже" само Он зна зашто. Нас може да "подигне" одлука Вучића да три дана спусти заставе на пола копља за Французе а не може жеља да га натерамо да најзад призна српске жртве“ каже Лозанка смиреним гласом као да све време размишља шта још може да учини. Наравно, сама. Жеља да о жртвама говори ,и како каже „мука“, натерали су је да научи да се служи рачунаром како би била присутна на друштвеним мрежама. „Годинама сам се обраћала свим медијима и нико никада није хтео, као ни данас, да било шта пише. Профил на Фејсбуку сам отворила да бих могла сама, колико знам, да се огласим да покушам да се бар нешто чује о свему што је било или је требало да буде. Народ мора да се тргне, да свако сам нешто учини, за сада то је јако тешко али мораће“ свесна је Лозанка и потребе и очекивања која се у овом тренутку не могу високо оценити. Чудним се чини и њена упорност и истрајност у овој борби чијег се тачног датума почетка сећа: 8. октобар, 1998. године. Одмах по сахрани њеног сина. Пут тражења правде није мимоишао ни Војску Југославије од које је тражила одговорност за прекид обуке која је морала трајати пет месеци а била скраћена на мање од три. Заменик војног тужиоца је пронашао да се нико од надлежних не може сматрати одговорним јер „смрт мог сина је последица тероризма а не ранијег прекида обуке“. „Када год сам помислила „доста је, не могу, не вреди више“ увек би се нека врата одшкринула и кретала сам. Прво преко војног тужиоца па кривичном пријавом против Перишића, Самарџића и команданта НК и када сам помислила да је готово, Векарић дозволи да се снимак прикаже на РТС-у и тужилац подигне оптужницу“. Снимак који Лозанка шаље на адресе медија приликом сваког позива на рочиште или какав протест, Векарић је тврдио да је добио тих дана те 2009. године од колега из Албаније. Управо тај снимак Лозанка је добила од тих стих Векарићевих колега 2007., две године раније. Од 2011. он се налази и на Јутјубу. У међувремену овај предмет Суд пребацује из Ниша у Косовску Митровицу а они враћају назад. „Ваљда ће овог јануара бити коначно и пресуде“. А ни у том случају она не верује да ће се све завршити. „Онда ће њихов адвокат поднети жалбу, па поново на Апелациони суд, па онда у најбољем случају потврда одлуке Вишег суда. Колико пута сам чула и оно "А зашто се само ви буните и ниједна друга породица"? прича Лозанка припремајући се и за такав сценарио док достојанствено очекује пресуду. Сасвим је сигурно да је ни то, као ништа до сада, неће зауставити или поколебати. Не њу, јер она до најмањег детаља зна зашто то ради. Слике шиптарских терориста у распараним маскирним униформама док леже у шуми и пуше чекајући да патрола наиђе, као и пуцњи који се чују и стварају у глави можда и ужасније слике од оних које се не могу видети, јер онај са камером није напуштао положај док су терористи изводили напад, стално су јој пред очима. Уместо очаја она је изабрала да јој то буде мотив у борби коју води већ више од деценије и по. Размишљао сам неко време, јер нисам желео ексклузивитет већ да боље упознам њена осећања, а онда је на крају ипак питао: колико сте пута погледали снимак? „Када год ме обузме малодушност да ми се чини да не вреди даље да покушавам било шта, ја погледам тај видео, одбацим све и настављам даље истом снагом. А када ми није компјутер при руци, прелистам обдукциони записник, пребројим његове ране од потиљка до потколенице и крећем још снажније...“ одговара Лозанка кратко. Следеће рочиште и претрес заказани су у Вишем суду у Нишу за 12. јануар ове године. Хоће ли се тада ишта променити и хоћемо ли то уопште моћи да сазнамо из медија?
ПЕТАР ДАВИДОВ: Украјина, здрава мучнина и нагон за повраћањем као предуслов за оздрављење 
