Правда

Највећи проблеми са успостављањем добросуседских односа су са Хрватском и БиХ а још већи са успостављањем добрих односа са такозваном владом Косова, које – надам се – никада нећемо звати добросуседским. Јесте важно и корисно за Србију да је свет препознао добре и мирољубиве намере нашег премијера, али је још важније да наше комшије нису. Све озбиљне и аргументоване процене указују да на Србији у наредном периоду предстоји нека врста агресије, која не мора бити оружана. Посебан проблем је интензивно наоружавање Хрватске и реални планови да набави балистичке ракете као апсолутно офанзивно оружје. Тако наоружавање Србије у складу са потезима и понашањем суседних земаља постаје неопходно и не може се избећи, без обзира колико ће то да кошта и колико ће успорити наш привредни опоравак. Потпредседник руске владе Дмитриј Рогозин због тога је у суботу допутивао у Београд, што значи да је Влада Србије то схватила и донела изнуђене али адекватне одлуке, које додуше још нису спроведене, али сви очекују да ће ускоро бити. А шта ако агресија не буде оружана? Да ли ће тада модерно оружје које набавимо одбранити Србију? Овде се треба присетити дипломатске анегдоте, за коју је питање да ли је истинита, али свакако јесте поучна. Ради се о мемоарима британског премијера из 70-тих година Едварда Хита, који је описао један разговор са Титом, у коме му је овај објашњавао ефикасност стратегије територијалне одбране и варијанте ако Југославију неко нападне са Истока или са Запада. Наводно, британски премијер га је упитао: "А шта ако вас, господине Тито, нико не нападне?" Управо о томе се ради. Југославију нико споља није напао оружаном агресијом, али је неоружана агресија у виду распиривања национализма, сепаратистичких тежњи, наоружавања и подстицања грађанског рата била толико снажна да се Југославија распала. Из тога треба закључити да само наоружавање Србије неће бити довољно за очување њене стабилности и просперитета. Штавише, неоружана агресија на Србију је због много разлога извеснија. То никако не значи да Србија не треба да се наоружа, напротив, то је императив и гаранција да оружане агресије неће бити, али мора повести рачуна и о другим елементима своје одбране. Дуго проучавам рад обавештајних и контраобавештајних служби, па ипак, и поред тога, као некакав професионалац, често се изненадим колико су важне за сваку државу и нацију. Често се изненадим колико последице по државу и нацију могу бити катастрофалне ако ове службе нису на висини задатака и изазова који се пред њих постављају. Ту је присутан још један велики проблем, такорећи нерешив, ако се улога и значај ових служби не схвате на време. За њихово јачање и постизање високог степена ефикасности треба много времена, које се не може скратити, првенствено због обуке кадрова који би појачали систем. За минималну обуку оперативца потребне су две године, за стицање какве-такве сигурности за самосталан рад у овим службама треба најмање пет, да би неко могао да се сматра искусним најмање десет а за некаква руковођења сложеним обавештајним и контраобавештајним акцијама и операцијама најмање двадест година искуства непрекидног рада на тим пословима. Значи, ако запоставите наоружавање, тај проблем се може решити у далеко краћем времену. Ако запоставите модернизацију и развој обавештајно-безбедносног система, то није могуће исправити брзо. Димензионисање ових служби не зависи само од наших жеља и наших будућих намера које сигурно неће бити агресивне, него првенствено од агресивних и деструктивних намера других према нама. А да ће деструкције, ометања, покушаја дестабилизације и неоружане агресије бити, у то у овој земљи више нико не сумња. И обични грађани очекују да ће их сутра нешто ударити по глави. Не знају шта ће то бити али верују да ће се то догодити. Адекватна заштита је само јак и високопрофесионални обавештајно-безбедносни систем, који неће бити спутан политичким ометањима. Безбедност и корист од јаког обавештајно-безбедносног система неспорни су како код покушаја дестабилизације методама специјалног рата и специјалних дејстава, тако и током евентуалне оружане агресије. Верујем да српским политичарима није потребно објашњавати мудрости старије од 2.500 година, које су издржале проверу током невероватно дугог периода а да их нико није ни кориговао а камоли оповргао. Ове мудрости написао је Сун Цу, кинески генерал, пре више од два и по миленијума а оне вреде и данас. Тешко оном државнику који их занемари. Навешћу само две: "Сто унци сребра потрошених на обавештајни рад могу спасити десет хиљада унци потрошених на рат." "Ако познајеш непријатеља и познајеш себе, не треба да се плашиш за исход хиљаду битака. Ако познајеш себе, а не познајеш непријатеља, колико имаш победа толико ћеш претрпети пораза. Ако не познајеш ни себе ни свог непријатеља, онда си будала и доживећеш пораз у свакој бици". Наравно да Сун Цууа не треба објашњавати, али ћу ипак покушати да пресликам његова размишљања на наше тренутне услове. Контраобавештајне агенције требало би да нам послуже да упознамо себе, а обавештајне агенције да упознамо непријатеља. Тек тада ћемо бити спремни за хиљаду битака које нам сигурно предстоје. Може се слободно рећи да је у току нека врста обавештајне припреме за агресију на Србију која – понављам – не мора бити оружана. Шта то подразумева? То значи да није у питању само прикупљање података потребних да се одреде основни циљеви оружаних или неоружаних дејстава, него проширивање и јачање агентуре преко које ће се изводити будућа деструктивна дејства. Ако неко каже да та деструкција непрестано траје, он је у праву, али све то није ништа у поређењу са оним шта се може догодити ако се сви тајни пунктови страних служби на одређен сигнал активирају у исто време. У садашњим геостратешким условима и реалном окружењу не можемо димензионисати обавештајно-безбедносни систем у складу са величином наше земље. У окружењу смо НАТО, који жели да и нашу територију искористи у офанзивном наступу према Русији, а поред тога неке суседне земље показују отворене или скривене намере да нас подривају и дестабилизују. Неки од суседа нам отворено прете оружјем, као на пример Хрватска, где њихови функционери, па и министри дају непримерене и претеће изјаве о балистичким ракетама које могу добацити „таман до Ниша“ и сл. Да ли је у питању стварно размишљање Хрватске у том правцу или обично чаркање и застрашивање, по својој вољи и по налогу НАТО, можемо само претпоставити. А то није довољно. Шта су претпоставке? Ништа. Нама требају процене. А оне могу да се донесу само на основу проверених и релевантних података. Управо о томе се ради. Морамо знати њихове праве намере, а не претпостављати. Само јаке обавештајно-безбедносне службе – агенције могу разбити нашу забринутост и навести нас на праве одлуке. Ове службе морају да одговоре на многа питања неопходна за доношење правих политичких одлука: да ли су у питању провокације срачунате на застрашивање и да нас наведу на непотребно трошење новца; да ли ће бити агресије; када ће запчети; какава је агресија у питању и да ли ће бити оружана; са којим циљем – ограниченим или радикалним; које снаге противника су у питању; можемо ли се одупрети и одбранити садашњим потенцијалом или га морамо ојачати итд, итд. У ситуацији смо да размишљамо као мале а веома угрожене земље зато што то јесмо. Као на пример Израел, који јесте мала земља, а већ пола века има једну од најјачих обавештајних служби на свету. Ако би се гледао број становника и површина Израела, то је смешно у поређењу са САД и Русијом, али поређење њихове обавештајне службе са службама ових земаља никоме није смешно. Нико не тврди да би наше службе – агенције требало да досегну снагу и моћ чувеног Мосада, али смо у ситуацији да вектор промена ефикасности нашег безбедносног система бар окренемо у том правцу. Тренутно смо најугроженији на Балкану, о нашим мањинама у суседним земљама да и не причамо – то је најугроженија популација у Европи. Угроженија и од самих миграната из азијских и афричких земаља – понајвише зато што пред том чињеницом сви затварају очи. Хрватска показује мишиће не само као балканска војна сила него и као обавештајна сила првенствено окренута према Србима и према Србији, опет, да ли по сопственој жељи или по налогу НАТО. У стању су да пресретну телефонски разговор у Бриселу и искористе га у пограничном обрачуну са Словенијом. У стању су да врбују српске лидере у Хрватској и управљају комплетном српском мањином. Да врше тихо и неприметно етничко чишћење српске мањине и ко зна шта све не. Постоје и реалне сумње да су прљави прсти обавештајних служби Хрватске дубоко у Србији и отворена питања: да ли је куповина и дугорочни закуп обрадиве земље у Војводини од стране хрватских фирми и тајкуна у функцији бизниса и позитивног пословања или је нешто друго у питању; да ли се бројне хрватске фирме у Србији користе у обавештајне сврхе, као што се прича и нагађа, или не; да ли хрватске службе манипулишу хрватском мањином у Војводини итд. На ова питања се хитно морају дати аргументовани одговори. Ко на та питања треба да одговори ако не наше обавештајно-безбедносне агенције? Ко други сем њих може да парира тако јаком офанзивном наступу Хрвата ако не ове агенције? Е сада, друго је питање да ли оне овако димензионисане, организоване и опремљене то стварно могу. Већина лаика и стручњака са којима сам разговарао мисле да, и поред најбоље воље, не могу. Неопходно је њихово јачање, не у складу са величином наше земље, него према степену угрожености. Нема нашег грађанина који се ових дана није забринуо када је преко медија емитована видео-порука у облику драстичних претњи да је сада Србија прва мета тероризма исламиста у вези са реализацијом плана стварања калифата на Балкану. Вест је касније демантована уз образложења да је у питању подметачина, али нико се не би изненадио и да је истинита. Интересантно је да се у тих неколико сати до деманта нација „смрзла“, уозбиљила и показала велику спремност за саомодбрану. Значи, и терористичка опасност нас присиљава, као и оно што је већ речено, да морамо појачати обавештајно-безбедносни систем Србије. И овде ће нам обавештајни и контраобавештајни рад вишеструко умањити губитке и натерати агресивне исламисте да мењају локацију и траже безбеднији простор за своје крваве и бездушне акције. Не може се рећи да унапређење и јачење обавештајно-безбедносних агенција треба започети на време јер ми већ увелико каснимо за суседима, поготово за Хрватском. Јачање и унапређење је требало започети јуче. Хрватске службе све време иду узлазном линијом, где су успешно повезали три карактеристична начина рада – повезали су искуства и начин рада комунистичких служби Југославије, начин рада служби НАТО и обавештајна дејства злогласне усташке емиграције (као терористички сегмент). За то време, наше службе су стагнирале или чак назадовале. Код нас се догодио невероватан апсурд. Контраобавештајне службе се две деценије нису бавиле контраобавештајним радом – није ли то невероватан апсурд ако ове службе не раде оно због чега су основане? Према диктату извана, тежиште је било на другим стварима. Сада све то треба надокнадити, па и појачати, а за то је потребан и новац и добра воља и, што је најгоре, време. Није то лако надокнадити, на пример, ради поређења, иста је ствар као код заостајање у електроници. Док достигнемо ниво супарника, он је већ отишао корак даље. Значи, потпуно је јасно да ће нам јак обавештајно-безбедносни систем у случају оружане агресије вишеструко смањити губитке. У случају неоружане агресије овај систем је још значајнији јер као такав представља носиоца борбе у том тајном перфидном рату. Јак систем благовременим достављањем података створиће услове да многе агресивне и деструктивне намере противника предупредимо, неуталишемо и смањимо ефекте њиховог дејства. Да агресору сваке врсте приредимо непријатна изненађења. И још нешто. Наш противник, без обзира ко то буде, како пребројава наше наоружање и мери нашу војну снагу, исто тако прати и проучава наше обавештајно-безбедносне могућности, тако да и оне итекако могу бити у функцији одвраћања од сваке агресије, како оружане, тако и неоружане.