Правда

"То је била прва Орбанова приватна посета и његови разговори са Качињским трајали су шест сати, а чини се да трајање расправе није било унапред планирано. Пољски радио је цитирао политичара Јоакима Бруджинског из странке Право и правда, који је на свом блогу написао да 'нико у јутарњим сатима није очекивао да ће се састанак завршити тако касно'. Будући да је састанак био неформалан, председнички кабинети за односе са јавношћу нису коментарисали састанак нити су објавили садржај разговора. Тајност састанка је заинтрересовала пољске, мађарске и европске медије, а многи од њих су говорили о завери у најбољој традицији старе добре Европе с почетка 20. века", пише Станислав Стремидловски за портал Регнум. Уље на ватру завере долио је Орбан, који је на питање о темама његовог разговора са Качињским одговорио: "Ако погледате наше биографије, јасно је да смо шеф пољске владајуће странке и ја борци за слободу одређене врсте, стога би се могло рећи да смо стари пријатељи и био сам врло срећан што га могу посетити". Орбан се не може оптужити за мањак сарказма. Он и његов пољски "стари пријатељ" су сада на мети 'демократских снага" у својим земљама и широм Европе. Орбан се, наравно, бави њима већ дуже време. Низ година га оптужују за ауторитарност, сузбијање 'слобода" у Мађарској као и да нема довољно критичан став према Русији. Потом је био критичан и према политици бивше пољске владе. У фебруару 2015. уочи посете Варшави мађарски премијер признао да је ЕУ дубоко подељена кад је реч о Русији. Са једне стране, ту су Мађарска, Чешка, Словачка и Аустрија. "Верујемо да нећемо моћи постићи задане циљеве без сарадње са Русијом", изјавили су тада челници тих држава. Са друге стране су биле балтичке земље, Пољска и САД, који су инсистирали "да Русија мора бити истерана из заједничких пројеката са ЕУ". Орбан је такође критиковрао штићеника Ангеле Меркел предсједника Европског савета Доналда Туска. У то вријеме је странка Права и правде окривила свог "старог пријатеља" Орбана да "својим односима са Русијом делује против јединства ЕУ". Главни фронт Варшаве је тад био на истоку, али данас нова пољска влада мора да се брани од напада који долазе са Запада. Берлин је итекако озбиљан и не мисли да нападбе нову пољску владу само у Бриселу. ДПА извештава да владајућа коалиција у Бундестагу разматра да уведе санкција против "конзервативне владе" у Пољској, јер "крши начело владавине права, деобе власти и слободе штампе". Лидер немачке коалиције и десна рука Ангеле Меркел Волкер Каудер најавио је да ће, у случају "кршења европских вредности, чланице ЕУ морати да смогну храбрости и уведу санкције". Орбан се чврсто противи таквом сценарију, па је изјавио да никад неће дозволити да ЕУ казни Пољску. То није само пријатељски гест него демонстрација политичког курса Будимпеште. Аустријски Стандард наводи да "Орбан стоји на челу осовине националних држава ЕУ". Аустријанци верују да владе Пољске, Мађарске и Велике Британије покушавају да успоре европску интеграцију. Будимпешта, заједно са Пољском и осталим двема земљама Вишеградске групе – Чешком и Словачком – чине јак савез којме је циљ да ојача "националну политику" унутар ЕУ. "Њихов главни противник је Берлин. Време је за признање да нам треба другачија Немачка и другачији Немци. Канцеларка Меркел је, нажалост, показала да Берлин тешко може доследно да следит умерени курс. Немачка или заглави у нацизму или у вулгарном разумевању слободе и толеранције. Европи и свету требају разумнији Немци, помирљивији, али у исто време способни да заштите европске хришћанске вредности и интересе грађана ЕУ. Та другачија Немачка данас може да постане Аустрија. Историја нас учи да је Аустрија, а касније Аустро-Угарска, била одлична у провођењу реформи, док је истовремено мајсторски и строго следила и поштовала етничке и верске посебности, а знала је и шта представља Османско царство. Беч је данас изузетно осетљив, што је навело неке земље Средње и Источне Европе да се придруже овом курсу", наставља Станислав Стремидловски. Његов циљ је промоција сарадње у саобраћајној инфраструктури, социјалној димензији интеграције у ЕУ и суседним земљама. Даријус Каван, стручњак из пољског Института за међународне послове, рекао је да Аустрија проводи конзистентну политику "изградње мостова" између ЕУ и Русије. Беч је активно учествовао у раду на Јужном току, који је требало да повећа важност гасног чворишта Баумгартен и сматра да су санкције против Русије биле непотребне. Истовремено, претходна влада Пољске следила је правила строге антируске реторике, што јој је створило проблеме унутар Вишеградске групе те у односима са државама које не желе сукоб са Русијом. "Постоји још једна занимљива нијанса ове ситуације. Ако неко у обзир узме религију као важан фактор, европске католичке земље су повољније настројене према Русији него протестантске. До сада је Варшава била једини изузетак и аномалија. Сад Пољска има шансу да заузме достојно место у 'осовини националних држава ЕУ'. За то ће јој требати помоћ Мађарске и Орбана. Развијање односа са Бечом такође показује да Пољаци могу да стварају савезе изван домета Немаца, без обзира шта у Берлину мислили о томе", закључује Стремидловски и потпуно заборавља на вероватно неважну карику у ланцу, хрватску председницу Колинду Грабар-Китаровић, која и даље сања остварење Обамине вертикале Јадран-Балтик, пројекат кога ће нова пољска влада, Качињски и Орбан без уздржавања одбацити, посебно у светлу јечања економских односа између Русије и Немачке. Двојици "омражених европских лидера" је на крају ипак на првом месту национални интерес, а тек онда интереси ЕУ, па чак и НАТО, што се за све хрватске владе и председницу не може рећи. За сада изгледа да се Варшава неће уплашити претњи Берлина и Брисела, а колико деструктивну политику ће водити слушајући упуте Вашингтона, тек ће се видети. Тренутно је у фокусу политике сукоб са старим чланицама ЕУ, пре свега са Немачком. Гилберт Докторов, европски координатор Америчког одбора за споразум Исток-Запад, тврди да Пољска од немачке доминације бежи у Централну Европу и прети да угрози целокупну оставштину Ангеле Меркел. "Немачки бес због понашања нове владе Пољске открива једно од кључних спољнополитичких достигнућа за десет година владавине Меркелове – консолидовање и јачање интереса њене земље над подручјем Mitteleurope", тврди Докторов. У последњих неколико недеља Пољска се истицала као највећи противник Брисела у подели терета примања таласа избеглица који долазе из Сирије и ширег Блиског Истока. Пољска критика политике отворених граница коју предводи Ангела Меркел била је жестока. Постоји неколико објективних разлога за подршку или барем разумевања ове пољске жестине према избеглицама. Прво, са стајалишта њеног становништва, Пољска је већ преплављена избеглицама и економским имигрантима из Украјине. Службене статистике говоре да их је у мају 2015. било око 400.000, док неслужбене бројке говоре да их је и више, можда чак милион. Они без сумње врше притисак на локално тржиште рада у време кад је још увек приметан одлив етничких Пољака који одлазе да траже посао у иностранству. На крају, како год, већина Пољака држи да ће им доласком избеглица бити угрожене традиционалне католичке вредности. Али темељна нетрпељивост и неповерење који су изазвали жестоке примедбе Мартина Шулца се непосредно тичу Немачке и Пољске, чак и ако су поприште сукоба од Немачке контролисане европске институције у Бриселу. Оснивачи странке Права и правде Јарослав и његов брат Лец, пољски председник који је погинуо у авионској несрећи у близини Смоленска 2010. године, били су познати по горким осећањима према Немачкој, што се осетило и у односима са Берлином. Њихова странка вратила се на власт 2015. године, у кампањи обећавајући да ће ослободити пољску економију од стране доминације, што значи немачке. Можда би за крај овог осврта о сукобу Немачке и Брисела са Варшавом требало поменути да је нови пољски министар правосуђа Збигњев Зиобро одговорио ЕУ на оптужбе због измена и допуна Закона о медијима у Варшави, оптужујући Брисел да користи методе "из Другог светског рата".