Правда

Тероризам, најезда миграната, економска криза, сепаратизам… То су бољке са којима се ЕУ суочава у свом дворишту. Косово, Македонија, Србија, Босна… заостала су нерешена питања Америке на Балкану за које САД очекује да их ЕУ реши, и то у складу са америчким плановима. Може ли ЕУ, уз све своје јаде, да задовољи и прекоокеанског партнера и прилике на Балкану да заокружи на начин како то САД желе? И шта ће се десити ако у томе не успе? Званична спољна политика Америке наводно је усмерена далеко ван Балкана, али, ако је судити по речима умировљеног бившег амбасадора САД у Србији Вилијама Монтгомерија, остала су три кључна питања за америчку администрацију за која се очекује да ће их решити ЕУ — прво, да независно Косово буде у потпуности прихваћено и признато, друго, да Босна остане унутар садашњих граница, треће, да не избије никакав сукоб у региону. То треће је можда и најтеже, јер немирне косовске Албанце не задовољава независност, већ самосталност, што Европа тек сада схвата. Додуше, Бриселски споразум за који је ЕУ гарант, јесте једна врста спаса за лидере старог континента, јер очито је да тај папир може да послужи за трговину са Приштином. То се већ показало као ефикасно на терену, па је услов за добијање ССП–а била позитивна одлука Уставног суда за формирање Заједнице српских општина. Приштина више и не крије да је у позицији да уцењује, јер је сам премијер Косова Иса Мустафа рекао да нема преговора са Београдом, ако Приштина не добије визну либерализацију. Следећи потез је столица Косова у Уједињеним нацијама, са чиме би Србија морала да се сложи у склопу нормализације односа, а то је већ Европи потенцијални проблем са Србијом. Додуше, мало шаргарепе је дато, отворена су прва поглавља у преговорима Србије и ЕУ, али не верујем да су Срби баш склони вегетаријанској исхрани. Америци је, чини се, јасно да је то роба са којом Србија неће желети да тргује, па је могуће да су приче о ванредним парламентарним изборима у Србији управо закачене за ту локомотиву. Постоји наравно, врло мала могућност, да на потенцијалним ванредним изборима у Србији, ако их буде, победи неко други, који би био спреман и на ту врсту трговине, али то је тешко оствариво. Ту је наравно и НАТО — америчка снага коју финансирају цела Европска унија и још пола света. Србија као војно неутрална држава иритира Америку јер је у том погледу „црна рупа“ на Балкану, али и потенцијални савезник Русије. Отуд и ничим изазвано наоружавање Хрватске кроз НАТО, и то — офанзивним оружјем. Босна, или „држава без главе“ како је називају у неким круговима, где амерички сан и европску главобољу квари један од два ентитета — Република Српска, врућ је кромпир у рукама ЕУ. Заоштрена политичка ситуација унутар те земље, која је још увек протекторат међународне заједнице, могла би лако да се усија ако неко крене да Републици Српској одузме права дата Дејтонским споразумом, за који сама Америка тврди да је демоде и да га треба мењати. Проблем је што је гарант тог споразума и сама Србија, па тешко да ће Београд дати зелено светло за укидање Српске. Македонија, додуше, није била у приоритетној агенди америчког интереса, али када је прича о гасоводу преко Турске, Македоније, итд, постала стварна, Америка је схватила да би то економски могло да ојача Македонију, али и околне државе које онда не би биле толико финансијски зависне од ЕУ, а самим тим и од САД. Другим речима, не би увек морале да свирају како им други кажу. Упућени тврде и да је у то име изазвана политичка криза у тој држави, наравно уз свесрдну помоћ још увек најмоћнијег америчког оружја — Албанаца, која је скоро довела до избијања грађанског рата. Дакле, листа америчких брљотина на Балкану је тако дугачка да је извесно да чак и да су свих 28 држава–чланица ЕУ сложне оне не би могле да их реше. Међутим, завршетак америчких експеримената на Балкану додатно је почео да узима данак у већ распамећеној Европској унији. Гласови попут онога који се чуо од француског парламентарца у Европском парламенту да треба преиспитати одлуку о независности Косову, јер је прескупа играчка, нису усамљени у Европи, посебно од када су се на недавним демонстрацијама у Приштини чули повици „Алаху акбар“, од којих се Европљанима диже коса на глави. Чињенице да Каталонци у Шпанији желе да крену путем Косова, Британци да изађу из ЕУ, а Аустријанци да прекрше санкције Русији… само су неки од параметара који указују да јединство у Европској унији више није циљ. Америка, чини се, управо то и хоће, јер ЕУ жели да се ишчупа из њених канџи. Америка то себи не сме да дозволи, јер би то значило да, поред Русије, добија још једног моћног противника, што би је засигурно збацило са трона „најмоћније нације света“, а то није никако, како неко рече, у америчкој агенди за 21 век. Ако исцрпљена ЕУ, што због намета које јој намеће НАТО и америчких ратова по свету, што због издвајана из буџета за одржавање у животу „држава из епрувете“ попут Косова, као и санкција и контрасанкција са Русијом, не може да реши своје проблеме, како ће онда да разреши балкански чвор. Америци у једном тренутку то може да буде изговор да и званично у своју спољну политику поново уврсти Балкан и тиме европским земљама покаже да без ње нема решења. Шта се деси кад Америка крене да се меша у унутрашња питања на Балкану видели смо деведесетих. А свет то гледа управо сада јер навала миграната из Сирије и земаља у чије је проблеме умешала прсте Америка, није проблем САД, већ Европе.