Професор Самарџић један је од ретких истинских интелектуалаца у политици, а својим богатим стручним и практичним искуством, анализира међународни положај Србије у светлу наставка преговора са Приштином, квалитет спољнополитичког курса и односе са Европском унијом.
Каква је тренутно позиција Србије пред наставак преговора са привременим институцијама у Приштини?
- Позиција Србије се не мења већ годинама, практично од 2013. године. Она је, укратко, пасивна и реактивна. Званична Србија није од тада пружила ни једну сопствену иницијативу. Само је следила ритам који су одређивали Брисел (читај: Берлин) и Вашингтон. Ако је у међувремену долазило до застоја, то је био резултат опструкције косметских Албанаца и то из два разлога. Први, када су тражии да се разговори прекину и Београд призна „Косово“ без било какве концесије и, други, због њиховог нестабилног политичког стања и готово перманентних избора. Не знам када ће бити наставак разговора, али кад буде, стрепићемо од коначнг исхода.
Да ли је Вашингтонски споразум ослабио преговарачке позиције Србије?
- Слаба преговарачка позиција Србије је последица одсуства било какве политике, да не говоримо о стратегији званичне Србије. Да није тако, она би имала бар своју преговарачку платформу као сопствени оријентир, а ње никада није било. Вашингтонски споразум је врхунац субмисивне позиције Србије. Она се тиме одрекла једине позитиве активности, а то је била политика поништавања признања “Косова”. То је био Вучићев поклон косметским Албанцима, а све остало у том споразуму био је поклон Трампу. У Вашингтон је тада из Србије дошао један рани Деда Мраз.
Ко ће преузети примат у решавању косовског питања ЕУ или САД?
- Са Бајденовом администрацијом то ће опет бити уски савез. Подела посла ће бити таква да ће Брисел водити такозване преговоре, а Вашингтон их строго надзирати. Али, добра је околност што ни њигова здружена активност неће бити лагана. С једне стране, Албанци траже све а нису спремни ништа да дају, што технички отежава решење будући да западни предводници морају нешто да искамче за Вучића чиме би овај манипулисао у Србији. С друге стране, косметски Албанци нису у стању да осигурају ни минимум унутрашње стабилности како би их неко ипак представљао.
Да ли ће нова америчка администрација на челу са Џозефом Бајденом додатно отежати маневарски простор Београда?
- Јасно је да ће то учинити, али треба имати у виду да власт у Србији никада није ширила свој маневарски простор, не рачунајући активност у вези поништавања признања. Сада се и тога одрекла чиме је смањила свој маневарски простор у међународним оквирима. Бајденова администрација долази на узорану ливаду што се Србије тиче. Она неће пропусити овај “моментум” како је то чинио Трамп. Њен једини текући проблем је стање међу Албанцима на Косову и Метохији.
Како гледате на оптужбе Александра Вучића да је за независност Косова одговорна Влада чији сте били министар?
- Ја се не сећам да су тадашњи радикали на челу са Николићем и Вучићем, а данашњи напредњаци, нешто много критиковали нашу косметску политику. То што Вучић и његови сада чине само је скретање пажње јавности са њихове активне политике предаје Косова и Метохије. Није проблем што су они предали српске општине, полицију, правосуђе, цивилну заштиту, телекомуникације, електропривреду, међународни позивни број и што су потписали споразум у којем пише да ће све што је договорено бити спроведено по албанским законима. Али, изгледа да је проблем што ми то нисмо учинили. У наше време западним управљачима не би пало напамет да нам тако нешто понуде, а општа ситуација била је далеко тежа него данас. Ове чињенице су данашњим властима ипак оптерећујуће и зато настоје да их обришу својим магијским причама.
Вучић се два пута кладио на погрешног кандидата на америчким председничким изборима. Да ли ћемо сносити последице?
- Бићу мало саркастичан: америчка политика према Србији је до те мере константна да не треба ни да се радујемо бољитку ни да бринемо због горег. Вућићево клађење само је део његових живописних иступа у којима он не размишља о последицама за народ. Кажем, у конкретном случају неће бити последица стицајем околности да овде последица претходи (Вучићевој) радњи. Проблем је што се он овако хазардерски понаша и у унутрашњим приликама.
Како коментаришете чињеницу да Србија ове године није отворила ниједно поглавље у преговорима са ЕУ? Колико су искрени односи Београда и Брисела?
- Ти преговори су пут ка хоризонту из више разлога, а најјачи је онај по којем Европска унија из објективних разлога није у стању да се шири. Преговори о приступању одавни су изгубили своју праву сврху - улазак земљу у ЕУ - и сада служе нечему сасвим другом. У Унији је то давно познато, али прошле године су изашли са предлогом нове методологије “приступања”, премда та нова политика још није спемна за примену. Ово је тренутак да Србија отвори са Бриселом питање ревизије у складу са неким идејама из нове методологије, а не да се следи садашња стрампутица. Али, за тако нешто потребан је другачији политички менталитет, а богами и знање.
Ко су природни спољнополитички партнери Србије?
- Природних (у смислу сталних) партнера нема, или, да будем прецизнији, њих имају само велесиле. Природан ти је онај кога изабереш, али мале земље то не могу готово по дефиницији. На другој крајњости су потпуно зависне земље и Србија припада овој групи. Занимљиво је, међутим, да за Србију ова врста зависности расте са променом света у правцу одређене равнотеже моћи, посебно у последњих петнаест година. Дакле, онда када за малу земљу као што је Србија ипак постоји могућност избора, власт се тога одриче. Данас је могуће више него у последњих тридесет година да Србија стратешки диверсификује своје партнере према различитим критеријумима: економским, безбедносним, културним и другим.
Како оцењујете спољну политику Србије и шта бисте евентуално мењали?
- Спољна политика зависи од унутрашње политике и од спољних околности. Пошто у Србији цвета режим личне власти, разумљиво је да спољна политика не може бити изузетак. То се најбоље види по томе што спољну политику одређује и води уставно ненадлежно лице, а то је председник Републике. Ако ме питате, шта бих мењао, мењао бих толико да се свака политика, па и спољна, води у складу са Уставом. А то би у Србији била револуционарна промена, јер би ново стање заменило постојећу уставну контрареволуцију. Не кажем да је ово што говорим обећавајуће, али без оваквог макар смера промене наша спољна политика наставиће да плута као чеп на узбурканом мору.
Каква је будућност ЕУ након епидемије коронавируса, имајући у виду да је криза открила дубоке поделе и различита гледишта међу њеним чланицама?
- Имам утисак да се после првобитног шока од прошлог пролећа, када је Унија напросто нестала као актер у антипандемијској политици, она стабилизује, али тачно у мери у којој се стабилизују здравствени системи држава чланица. Дакле, без неке сопствене заслуге. То је и природно, јер Унија у здравственој политици нема готово никакав утицај, тј. надлежност. Тако ће и остати с тим што је, после тешке муке, Унија ипак пронашла формулу материјане помоћи за државе чланице у отклањању последица пандемије и даљој борби против ње. Реч је о огромних 750 милијарди евра намењених за те сврхе. Искрено говорећи, више се и није могло очекивати од овог прилично оштећеног савеза држава.
"Ниједна телевизија са националном фрекфенцијом није смела да објави да је Вучић постао судски потврђени лажов." Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: direktno.rs
