Правда

Шта вам недостаје да будете опозиција? Слободан демократски простор који је од 2012. године драматично смањен, штосужавањем медијских слобода, што смањивањем финансијских средстава, иако су они законом дефинисани у демократским и парламентарним системима. То се јасно види и из последњих извештаја надлежних институција: странке на власти су стотинама пута богатије него опозиција, што практично онемогућава и физичко функционисање и опстајање опозиционих странака, а самим тим и демократије. Немамо ни приступ медијима, па грађани често и не знају да ли смо и даље активни. Уместо јавне дебате о суштинским питањима, све време имамо само монолог власти. Хоћете да кажете да је у време када сте ви били на власти опозицији било лакше? Наравно. Тада је опозиција имала приступ не само медијима већ и знатна средства да мобилише своје бирачко тело. Опозиција је имала нормалан и слободан простор за рад, чак и упркос томе што није увек уважавала демократска начела, па смо, нажалост, у време мог председниковања имали не само демократске и мирне протесте већ и демонстрације с људским жртвама због сарадње са Хашким трибуналом, преговора на Косову... Тај период је са овим сада неупоредив и очигледно смо као друштво деградирали са становишта демократских стандарда. И шта ћете да радите? Пошто имамо опозиционо искуство из деведесетих година, мораћемо да примењујемо те методе онолико колико се садашња власт буде понашала као власт из деведесетих. • Што нема протеста, што се не чујете? Опозиција се гура у илегалу. Ми у медијима практично не постојимо и немамо прилику да се обраћамо грађанима, осим директно. Чак и оно мало омогућеног приступа медијском простору користи се да би се извртале наше речи, скретале теме са суштинских проблема или конструисала слика сукоба унутар опозиције, што само додатно пасивизира бираче који су против ове власти. Протеста сада нема јер имамо примену политичке технике власти која умртвљује бирачко тело и уводи људе у апатију. Имамо комбинацију политичког монолога власти преко недеље са специјалним емисијама сваког викенда по принципу „хлеба и игара". Погледајте само представу хапшења 80 људи у истом дану иако те истраге трају годинама, која се, гле чуда, догађају два дана после ослобађања Цанета Суботића -због застаревања процеса. Сваком ко има мозга у глави јасно је да је у питању политичка драма и сценарио који има за циљ да замагли претходни догађај и да подстакне грађане да мисле да је држава праведна у борби против злих корупционаша. И то се грађанима нуди пред празнике, као „специјални новогодишњи програм" серијала ванредних емисија. И онда више не може да се разазна ко је крив а ко је невин, а стварање такве конфузије је управо циљ власти како би се у креираном хаосу прикриле њихове грешке, афере и неуспеси. Масовна производња афера довела је до тога да више нико и не примети да те афере немају епилог јер се уместо епилога нуди следећа афера. Када смо већ код хапшења, нико не говори о томе да је Борислав Новаковић, бивши градоначелник Новог Сада, ослобођен после две и по године малтретирања, повлачења по затворима и бацања љаге на његово име. Колико је тако невиних међу ових 80 ухапшених, који су већ осуђени у режимским медијима и где је одговорност власти за медијску криминализацију невиних људи? Насловна страна Блица, која је изашла у форми потернице, као да је штампана у времену „Сабље". И то је управо један од показатеља да ова власт грађане заправо све време држи у околностима ванредног стања. Чиме их је то Цане Суботић купио да би зарад његовог тихог изласка на слободу организовали ове игре без граница са хапшењима? Не могу још да уђем у природу тог односа, мада ће и то бити јасно након неких других судских процеса које пажљиво пратимо и који дефинишу стање нашег правосуђа под овом влашћу. Сви су годину дана упозоравали да ће тај предмет застарети. На крају се то и десило. Пошто живимо у инжењерингу у коме сваке недеље имамо неки нови политички спектакл, тога се, наравно, више нико и не сећа. То је начин управљања земљом који је врло опасан јер само привремено даје резултате, држећи један део становништва у хибернацији, али свакоме ко нешто зна о људској природи јасно је да то није одрживо. И консеквенце ће бити веома тешке, и политичке и економске. Нарочито зато што то све посматрају и потенцијални инвеститори. Сада ћу да кажем оно што доста разумних људи мисли: Баш сте ви одговорни што су они данас на власти! То је једна од бесмислица с којом се суочавам, али као психолог могу да је разумем. Ствари се посматрају овако: ја сам био на власти до тренутка кад су је они преузели и по аутоматизму се закључује да ако су они дошли после мене, онда мора да сам ја крив јер нисам био довољно моћан, способан или како год хоћете да их спречим у томе. Ти људи занемарују просту чињеницу да су популистичке и националистичке странке овде увек имале већину и стога није питање како сам изгубио једне једине изборе након осам година одржавања Србије на европском путу, већ како сам уопштеуспео два пута да победим на председничким и више пута на парламентарним изборима имајући у виду структуру нашег бирачког тела. Дакле, сматрам да смо побеђивали јер смо успевали да у последњем тренутку пред изборе мотивишемо оне људе без јасне политичке оријентације, којима су идеје реформи и модернизације далеке, да ипак гласају, пре свега због инсистирања на политици развоја заснованој на идеји националног и регионалног помирења и успостављању нормалних односа у друштву које је било на ивици имплозије. Данас, опет, у оволикој асиметрији власти и опозиције и сталном дискредитовању опозиције и понављању да она не постоји, грађани који не гласају за владајуће странке судемотивисани да излазе на изборе јер сматрају да њихов глас не значи ништа и не може да промени било шта. Опозиција мора да се уједини јер гласање за мале опозиционе странке није гласање за снажну опцију која заиста може да направи преокрет. Ми смо дубоко уверени да опозициони савез који смо формирали може да промени све то. Ипак, остаје уверење да сте ви својим нечињењем и слабим резултатима довели Вучића на власт. Ако су слаби резултати у условима највеће економске кризе света довођење Србије до статуса кандидата за чланство у ЕУ, два пута подизање кредитног рејтинга земље,прве масивне стране инвестиције у индустрију и изградња ауто-пута до Мађарске, као и покретање такве изградње према свим осталим суседима, изградња пет мостова на међународним коридорима, нових 250 мегавата у енергетском систему земље, прво велико повећање извоза, а тиме и конкурентности привреде, подизање бруто домаћег производа са око 18 на почетку на 33 милијарде евра на крају мог мандата, као и регионално и национално помирење, онда су у праву. Наравно да је било и грешака, али се поставља питање критеријума. На пример, на истеку мог мандата било је око 500.000 апсолутно сиромашних грађана, а данас 650.000? Па ко је онда успешан? Како је бити на власти, а како без власти коју сте претходно окусили? Лакше је не бити на власти, нема одговорности. Разликујем оне људе који жарко желе да буду на власти од оних који то искључиво доживљавају као питање одговорности. Увек се плашим људи који имају ту жарку жељу, јер та страст за влашћу носи велики ризик да ће доћи до злоупотребе и до урушавања демократије. Тако се неретко дешавало да на власт у демократским системима дођу људи који су ауторитарне личности и који су противници слободе. Не само у Србији него у много моћнијим европским државама. А питање којим се степеницама ауторитарно управљање, па и фашизам, враћа веома је озбиљно. Проблем је када су те степенице демократски избори јер се онда ауторитарна власт позива на демократски легитимитет. То је као када представници СНС у овим специјалним програмима на ТВ Пинк, заједно са хордама плаћених аналитичара, кажу: „Али ми имамо легитимитет." Они не разумеју да немају легитимитет за рушење основног принципа на коме демократија постоји, а то је право да се чују и другачији гласови. Или када кажу: „Видите опозицију, поново се узјогунила, па диже главу." Они не разумеју да тог тренутка исказују најмрачније политичке ставове ауторитарних режима. Посао опозиције јесте да диже главу. И када се ругају опозицији, то није само вређање здраве памети него угрожавање опстанка и безбедности демократског друштва. Они не схватају да тиме угрожавају чак и сопствени политички опстанак и безбедност.

Прочитајте још:ЖИВКОВИЋ ОСУО НА ТВИТЕРУ: Жестока прозивка Гашића! (ФОТО)ДСС: Вучићу, распиши са изборима и референдум о ЕУ!

Својевремено су и вас, док сте били на врху, оптуживали да угрожавате слободу медија, да са својим тимом медијских консултаната кројите капу слободе изражавања. Јесте ли то чинили? Никада у животу нисам управљао медијском сценом. Неупоредиво је стање у медијима у време мог мандата и сада. Уосталом, о томе и сведоче извештаји међународних институција. Ми данас готово да немамо ниједну политичку емисију, осим очигледно прорежимских, а у моје време није било укидања емисија. Питајте те новинаре чије емисије су укинуте да ли сам некога од њих икада позвао због било чега или да ли сам некоме претио. Ова власт има један, за сада ефикасан, манир да за све недаће окривљује претходну власт, било да је у питању медијска ситуација или економске муке и мањак новца у џепу грађана. Нису приметили да су на власти већ четири године, дакле исто као и влада коју окривиљују за све, и да је време да престану да се понашају као опозиција и преузму одговорност за стање у земљи. Нисам ни мислио да сте се ви лично бавили тиме, него да сте имали људе задужене за те ствари. Нисам никога задуживао за те ствари, али је било појединаца који су очигледно злоупотребљавали своје позиције без мог одобрења и моја је одговорност што то нисам на време санкционисао. То није било само у области медија, дешавало се и у другим областима да су се људи позивали на мене за ствари које нису имале никакве везе са мном. Зато сам тада јавно више пута рекао: „Ако вам неко дође позивајући се на мене, избаците га слободно из канцеларије." Ми живимо у систему коме је иманентно ауторитарно понашање, па људи очекују да се сви на власти понашају баш као што се садашња власт понаша. Тако су за мене говорили да сам диктатор, да сам Ал Капоне, а с друге стране је била оптужба да премало управљам стварима. Да сте манекен на власти. Ето, био сам и диктатор и манекен, а обе ствари директно супротстављене, а тиме и бесмислене. Како вам сада изгледа ДС? Мој предлог после губитка избора 2012. године био је да се спречи деконсолидација, да се обнове снаге и да се ДС врати својој изборној мисији. Мислио сам да треба да се иде у опозицију, да се за шест месеци нађе нови председник, а да се ја бавим другом врстом политике унутар странке. То ДС није прихватио и притом не мислим на чланство, већ на номенклатуру, која је имала своје посебне интересе. На ту номенклатуру сам имао утицај док сам обезбеђивао победе на изборима, али кад први пут то нисам успео, они ме више нису подржавали јер тај део странке размишља само о својим позицијама. Када су људи који на тај начин поимају политику преузели руководство ДС, он је кренуо нагло да губи подршку. Дакле, ДС није изгубио подршку након пораза на изборима, већ након промене руководства странке. Међутим, у овим околностима је од изузетног значаја да се уједине све странке које деле кључне стратешке циљеве и зато ми све време упућујемо позив ДС да нам се прикључи у пројекту формирања опозиционог савеза. Ко је то у ДС водио рачуна само о сопственим позицијама? То је партијска номенклатура, односно врхушка. Свака странка има своју бирократску структуру која гледа своје интересе и не бави се идеологијом и мисијом странке. То су људи који нису учествовали у креирању странке док смо ми били тешка опозиција, већ су нам се приближавали кад смо освајали власт, и то су радили зарад властитих интереса и врло успешно су обезбеђивали већину у органима где су се доносиле одлуке. Тај део странке је желео власт по сваку цену, па макар и с напредњацима. Ко су ти људи, дајте неко име. Ево, рецимо, Ђилас. По тој агенди да ће се ДС поново вратити на власт и ван изборног процеса он је неко време и био на челу странке. Залагао се за сарадњу са СНС док није смењен с места градоначелника. Онда је Вучић преко ноћи за њега постао диктатор и током целе кампање је понављао да сам ја напустио странку да бих ушао у Вучићеву владу. И шта се на крају десило? Ја сам одбио да уђем у Владу, а он је након избора са Вучићем отварао мостове и Вучић га је јавно називао „својим другом". Политика наглих заокрета није у интересу грађана, а ни странке која спроводи такву политику. ДС је значајан за Србију колики год био јер је био перјаница опозиције, окупљао је интелектуалну елиту и сада стоји наспрам примитивних снага које владају... Хоћете ли оставити ово "наспрам примитивних снага"? Што не бих? Немојте да испаднем већа опозиција од вас. Него, јасни сте ми ви који сте кренули својим путем, ови који су остали да буду „жути", али посебно поглавље чине ови што су претрчали, на овај или онај начин. Чини ми се да је важно да се означи та политичка травестија. Разлика између мене и њих јесте што нисам прешао на страну власти, нисам прешао у другу странку, само сам видео да моја странка не наставља политику због које сам у њу ушао. Када сам схватио да ДС не мисли тим путем даље, желео сам баш тим путем, макар и оснивајући другу странку. А што се тиче оних који су прешли на страну политичких противника, то су они који немају никакву идеологију. Неки од њих имају оправдање да су наши супарници преузели наше стратешке циљеве. Да, али нису преузели наше вредности. Е сад, што су људи прешли на ту страну? Очигледно да буду близу власти, а не да се руководе својим политичким и људским уверењима. За неке од њих ми је потпуно јасно што су прешли, а за неке имам дилему и до данашњег дана. За кога имате дилему? Ајмо на једне, па на друге. Ви ћете сада бити заинтересовани за њихова именима. Наравно, то нису само имена већ носиоци маски српских прилика и неприлика. За Горана Весића ми је јасно зашто је прешао. Он је човек који је увек био лукративно дефинисан, бави се политиком са становишта користи. Имате и Синишу Малог, и он је био близак ДС, а сад је градоначелник у име СНС. Ја никада не бих поклонио политичко поверење таквим људима да воде Београд. Али то је Вучићево право. Он је преузимањем таквих лишио ДС тих кадрова, чиме је ДС добио шансу да се прочисти. Морала мора бити у политици! Ако нема морала, онда се политика пре или касније претвара у фашизам. Не слажете се са оном Ђинђићевом: „Коме је до морала, нека иде у цркву." Не слажем се. Ми смо, знате, тада у ДС имали демократију у странци. Ђинђић је волео политички дијалог и имали смо озбиљну дискусију о том његовом мишљењу. Ђинђић и ви нисте били блиски? Историја Ђинђићевих и мојих односа ми је веома важна. Он је био један однајзначајнијих људи у мојој младости, познајем га од четрнаесте године, када ДС још није постојао, и имао је важан утицај на мој политички идентитет. Али моји политички противници у ДС имали су потребу да до изнемоглости појачавају те разлике између нас двојице. Зоран Ђинђић је био ученик мог оца. Зоран и ја смо имали и тешке дебате, али и високе сагласности. У вези са његовом политиком данас је много хипокризије. Да је, којом срећом, преживео, не би имао срећну политичку будућност јер би вероватно изгубио изборе. Подршка коју је он имао пре убиства била је катастрофално мала. Ми као друштво нисмо желели тако брзе и комплексне реформе. Сада гледам то лицемерје многих јавних људи који данас заговарају ђинђићевски пут у Србији, а у бити су били његови најгори и најогорченији критичари. Да не заборавимо Јелену Триван. Једном је изјавила да вам је била највернија жена у животу, а у интервју за Њузвик је испричала да је те вечери 2012, када сте спознали да сте изгубили власт, док је из ваше куће одлазила гомила разочараних људи која се надала министарским функцијама, она остала последња да опере прљаве судове. Ситуације коју помињете не могу да се сетим. Чега не можете да се сетите: Да вам је била највернија жена или да је прала чаше? Прања чаша не могу да се сетим и не видим зашто је то уопште значајно, а Јелена Триван није изјавила да ми је била највернија жена, већ најлојалнији сарадник. Она се у овом тренутку не бави политиком и то је разлика у односу на ове друге људе које помињете, а који су прешли из ДС у систем власти СНС. Што се лојалности тиче, оцена тога је релативна и сви је доносимо спрам личних критеријума. Могу само рећи да је наша сарадња била добра и да сам сматрао да је Јелена Триван као портпарол ДС била лојална тој странци. Што се тиче генерално људи који су прешли на страну ове власти, није само питање зашто они прелазе већ и зашто их ова власт прихвата. Очигледно је да их власт злоупотребљава као својеврсне трофеје којима покушава да покаже јавности своју надмоћ. На њихову жалост, тај вид егзибиционизма не интересује грађане, који се боре да преживе и којима су смањене плате и пензије само због тога што власт није била способна да предузме стварне реформе. Доста је политичка изјава, иако можда на прву лопту не изгледа, да вам је била највернија жена и да је прала те чаше. Не видим ништа мистериозно у томе што је Јелена Триван изјавила да ми је била лојалан сарадник и што је препричала да је опрала неке чаше, чега сам већ рекао да се не сећам. Очигледно је то употребила стилски, допуњујући и илуструјући одговор о атмосфери након избора, али се ја тога заиста не сећам. Је л' виђате Срђана Шапера? Не знам зашто је то битно за грађане и српску политику. Објаснићу вам, само одговорите. Да, с времена на време га видим. У каквим сте односима с Небојшом Крстићем? Немам комуникацију с Небојшом Крстићем, али не видим ни зашто је ово питање битно. Ово је управо оно што покушавам све време да вам објасним. Није ни чудо што грађани немају поверења у опозицију ако су теме о којима говоримо у медијима с ким се виђамо, а с ким не. А поготово ако је то политички потпуно ирелевантно. Не верујем да бисте овакво питање поставили, на пример, премијеру или неком министру. Опозиција једноставно има другачији третман у медијима. Ево, и ово је питање у вези са неком прошлошћу. Од 2012. године странке које су пре тога биле на власти готово искључиво добијају питања у којима би требало да објашњавају или оправдавају догађаје из прошлости. Па представници ове власти су направили радикални заокрет у односу на своју политичку прошлост, али занимљиво да то никада није тема за медије. Таква узалудна потрошња медијског простора је свакако изазов с којим мора да се суочава само опозиција, али не и власт. Иако би власт имала много тога више да објашњава из своје прошлости. Ви сте „идоле" или, што би велики Драган Сакан рекао, „маљчике" лансирали у политичку орбиту као своје сараднике и сада када је Србија направила колут назад... Пре свега, Срђан Шапер никада није био мој саветник. Небојша Крстић јесте за медије. Њих обојицу сам знао из пређашњег живота и нисам их ја увео у политику. Срђан Шапер је био један од кључних људи у кампањи Зорана Ђинђића „Поштено". Небојша Крстић је био кандидат за народног посланика 1990. године. Они су били чланови ДС независно од мене, чак мислим да сам се учланио неколико месеци после њих. Теоретски је вероватно тачно, али практично доста сумњиво. Крстић сада има свој политички живот који нема никакве везе са мном, али видим давласт има потребу да га стално представља као мог бившег саветника. И то је манипулација. Ми водимо потпуно различити политички живот и врло је тешко повезати да смо имали било шта заједничко гледајући оно шта он сада износи и говори. Тако власт сада манипулише титулама и одговорношћу неких мојих бивших сарадника. Али то не раде само са мном. Вучић има потребу да га пореде с Зораном Ђинђићем у одређеним аспектима, да се створи утисак да их подржавају и они који су били Зоранови и моји сарадници. Небојша Крстић се, колико видим, бави коментаторским послом на ТВ Пинк када се дешава неки од тих политичких ријалитија и сваки мој коментар на то био би излишан. Једна од мистериознијих прича која се непрекидно врти на политичкој сцени, чак и после његове смрти, јесте улога Микија Ракића: од гласина да је у његовом кабинету формиран СНС до тога да је кадрирао у свим службама безбедности. Малтене, само што није бирао представника за Евросонг. Претпоставка успостављања демократије је демистификација политике. Ми смо као друштво склони теоријама завере, тајним улогама и тајним друштвима. Немам илузију да ће овај мој одговор теоретичарима завере бити прихватљив, али Мики Ракић није основао СНС, није био главни кадровик српске политике, није био човек који је креирао и водио операције самостално, изван система и закона. Био је мој први сарадник свих тих година. Он је извршавао оно што сам одлучивао у врло комплексним областима. Именовао сам га за секретара Савета за националну безбедност, а то је била институција формирана у време владе Војислава Коштунице и ту су кључну улогу имали председник и премијер, а оперативне задатке које донесе Савет спроводио је човек који је руководио Бироом за координацију обавештајних служби. Зашто је то важно у контексту Микија Ракића? Пре формирања Савета за националну безбедност, као друштво смо имали рак-рану. Није било никакве координације безбедносних служби, нисмо имали оно што се зовеобавештајна заједница, већ су све обавештајне службе имале потпуно различита и често супротстављена виђења одређених безбедносних ризика и предлога како да се одговори на те ризике. Формирањем тог савета и Бироа за координацију први пут смо добили обједињени безбедносни извештај. То је спречило обавештајне службе да манипулишу својим информацијама. То је на неки начин била реформа оног Милошевићевог система који се добрим делом ослањао баш на такве службе. Улога Микија Ракића у томе изузетно је важна. Он је оперативно спроводио оно што су биле наше политичке одлуке. Пошто је био и мој шеф кабинета, имао је задужење да се, поред питања безбедности, бави и комуникацијама с разним институцијама,политичким странкама, невладиним организацијама, синдикатима и неким значајним појединцима. Значи, нема ту џејмсбондовске приче? То су бесмислице. Ракић је био полазник политичке школе коју сам држао у оквиру ДСјош деведесетих година и показивао је велики таленат. Тако сам га запамтио, али њега нисам ја предложио за шефа мог кабинета, већ Председништво ДС. Управо ми је Драган Шутановац у име председништва странке предложио да Мики Ракић буде шеф мог кабинета. Нема никакве мистификације у вези са Ракићем. Био је мој врло успешан сарадник, али смо имали и тешке дискусије. Имао је задатак да увек износи мишљење супротстављено мом. То је био његов задатак у кабинету јер сам знао да неко морао да носи, симболички речено, тај црни шешир да не бих живео у уверењу да је све дивно и красно. У каквим сте односима са својим кумом Драганом Шутановцем? Пристојним. То је све што могу да кажем. Када сте рекли: „Видимо се у неком другом филму", били сте љути? Не, откуд вам то? Погледајте поново снимак. Чуо сам и да су припадници „белих листића" рекли да сам љут на њих. Ни случајно. То је било њихово право. Само, када се људи изјашњавају на изборима, нема неутралних, демократија је такав систем. Ако сте суздржани, дајете већу шансу онима који имају узаврелије бирачко тело, странкама демагошке, популистичке оријентације. Нисам имао никакву љутњу према „белим листићима", али сам хтео да нагласим да су и они одговорни и да сносе консеквенце за резултате тих избора. Када се данас згражавају над Николићевим изјавама, које нису увек у складу са елементарном памећу, немају разлога да се жале јер су својом одлуком повећали шансе за његову победу. Једино негативно осећање сам имао према оном свету због кога сам и изашао из ДС. Било је доста људи у просторији који су желели са мном да изађу на конференцију за новинаре, а ти људи су ми се пели на леђа и компромитовали ме свих претходних избора и када сам побеђивао. И тада, када сам изгубио, хтели су да се усликају и да се промовишу, а од њих никакве користи није било. Зато сам желео да изађем сам. Било је и оних који су платили цену те моје „љутње", они који су хтели да искажу солидарност са мном у том тренутку који није био лак. Ипак, изгубио сам изборе први пут у животу. Ко су ти који су желели да се сликају? Нећу вам рећи ниједно име. То су они који су урушавали кредибилитет ДС, а од којих, нажалост, нисам успео да прочистим странку јер сам се бавио државним послом. Али то је моја одговорност коју сам прихватио и након тог искуства ту грешку бих свакако исправио да смо победили на изборима. Након избора, они су постали већина и за моју политику ту више није било места. Ког је жанра овај филм који сада живимо? Трагикомедија. Некада са више елемената комедије, а нажалост чешће трагедије. (Пише: Александар Ђуричић) Извор: www.newsweek.rs