Правда

До сада су амерички дипломати у Београду често изјављивали како су Србији “врата НАТО увек отворена” и да је на Београду да, кад процени да је време за то, донесе одлуку. Слабљење европских интеграција и наступ Русије на Блиском истоку, непосредном геополитичком суседству Балкана, ослабили су у нашем региону утицај Брисела, што је прошле године навело САД да се овде директније укључе у политичке процесе. Црна Гора је добила позив за улазак у НАТО, оживљена је иницијатива о промени имена Македоније, које јој стоји на путу уласка у НАТО, убрзано је формирање војске “Косова”, такође под капом Северноатлантске алијансе. Све то, уз најаву ракета за Хрватску, требало би, према замислима из САД, да у Београду створи утисак како је Србија у НАТО окружењу, да је то окружење може непосредно угрозити и да сама своју безбедност може да потражи или уласком у НАТО или бар одржавањем још чвршћих односа с њим, уз подразумевајуће окретање леђа Русији. Проблем са том идејом Вашингтона није само у њеном уцењивачком карактеру, већ и у томе што ни НАТО ни САД не дају Србији никакве гаранције, ни о њеној територијалној целовитости, ни о задржавању минимума политичке самосталности, ни о омогућавању привредног развоја, у коме је Србија већ више од две деценије спречавана. Захтев Србије да се наоружа у Русији, како би повратила војну равнотежу у региону, показао је непристајање на језик ултиматума. Дмитриј Рогозин, кога је Путин послао у Београд да разговара о том проблему, имао је, чини се, један веома важан став у потпуној сагласности са Вашингтоном: време Београду за изјашњавање о (не)уласку у НАТО заиста истиче. Русија је показала разумевање за Србију и спремна је да је наоружа. Једино што се заузврат од Србије тражи јесте гаранција да са руским оружјем у својим арсеналима неће отићи у НАТО. Наравно, у таквим односима реч не вреди много, већ њу подразумевају конкретни политички потези. Спремност Србије за такве политичке потезе значило би афирмисање самосталне (не обавезно проруске) политике са свим што то подразумева - од структурних, преко политичких питања, па све до кадровских. То је логично, будући да су НАТО лобисти одавно премрежили не само владу и војску већ и јавни простор Србије, и то несразмерно, будући да је огромна већина грађана против уласка у НАТО. Тако је једно у основи спољнополитичко питање (НАТО, Хрватска) постало унутрашње. Да ће бити тако, потврдила је и једна од перјаница НАТО у српској влади Зорана Михајловић грубим јавним прозивањем Рогозина, док је овај још био у Србији. Без обзира на то хоће ли Александар Вучић у сада већ ближој будућности повлачити потезе у правцу приближавања НАТО или дистанце према том савезу, Србију очекују тешки унутрашњи сукоби. У првом случају, међутим, линија сукоба ишла би по средини његове странке и њеног бирачког тела; у другом би се СНС и он нашли под ударом домаћих атлантистичких агентура и медијске пете колоне. Како је ова друга линија сукоба тренутно много живља од прве, чини се да се политичко клатно Србије више креће путем дистанце од НАТО. То је и један од разлога зашто се Вучић одлучио на ванредне републичке изборе, настојећи да политички сукоб држи што је могуће више у институционалном оквиру, као и да га временски орочи. Нема много сумње да ће он на изборима да ојача свој легитимитет, као што је врло извесно да ће руски утицај на тим изборима бити већи него икад до сад. Мало је, међутим, вероватно да ће победа антинатовских снага бити довољна да спречи велики унутрашњи политички сукоб, не само уочи избора већ и после њих. Јер никако се не сме занемарити снага проамеричких/британских мрежа у српској власти и друштву. То значи да ће унутрашњи притисак на Србију бити у служби спољног. Притом, никако не треба заборавити како на Западу одавно постоји став да ће финални чин четвртвековног сламања Србије бити оверен њеним грађанским ратом. Са друге стране, грађански рат не би увео Србију у НАТО, али би могао да уведе НАТО у Србију, што је исто, само још неупоредиво горе.

Прочитајте још:Нужна је копнена операција у СиријиЛиста америчких брљотина на БалкануЛАЗАНСКИ: Хрватска помогла Србији

Извор: Вечерње новости