Правда

У Србији су агресивно наметнуте две превазиђене школе „развојног“ мишљења. Представници прве, ђелићевске, јалово „знају“ Када ће нам бити боље, а друга екипа из Шекспирове себично „уме“ да демонстрира Како ће нам бити боље. Међутим, нама је сад и одмах неопходна трећа, али не школа већ радионица, а у њој критична маса ведрих, добронамерних, стручних, храбрих и креативних људи, спремних да брзо и ефикасно организују државу и друштво. Људи који ће да упристоје политички и дисциплинују економски живот, људи који се неће обесхрабрити када на терену наиђу на апатију потенцијалних сарадника, као и на отпор аутистичних кадрова система. Ове последње позивамо да нам се на време придруже, пошто нас у борби за опстанак не могу победити. Србија ишчекује људе способне да направе ред и успоставе поредак у складу са искуством успешних држава уз уважавање нашег националног интереса. На крају крајева, неко мора у Србији да води рачуна и о српском интересу. Сведоци смо да се у нашој држави деценијама све разграђује, од предузећа до породилишта. Из дана у дан све поскупљује, сем наркотика! Како то да ни једна секторска стратегија, економска студија и привредна анализа није то предочила нашој јавности? Зашто нико ништа није предузео да се то спречи!? Чему служе сви ти факултети, институти, докторске тезе, ескпертске дисертације, министарски кабинети и владине агенције? Нико прстом не мрда! Експертски предсказивачи су забили главе у песак, буђаве развојне нарикаче журе тетки да однесу лек, а недозрели јапији моле Бога да заврше овоземаљски живот пре истека грејс периода. Заступници оваквог развоја Србије су пројектом планирања, организације и контроле индивидуланог и друштвеног живота учинили наше људе незаинтересованим, а више генерација неспремним и неспособним да преузму одговорност за сопствени и живот своје породице, а тиме и државе. Они нас убеђују да смо лидери на Балкану, да је криза прошла, да будемо задовољни и срећни зато што живимо у беди. Недавно је саветник Економског института у Београду, професор Миладин Ковачевић, устврдио на основу података Еуростата (Европске агенције за статистику) да смо расипници чак и у храни! Професор опомиње јавност: „Зависници смо од обилне и масне хране, која прилично кошта. Даћу вам пример Холанђана – они гала ручком сматрају чорбицу и салату са гуада сиром! А код нас? Погледајте како ручају сиромешне породице...Месо, иће, пиће... То се гости!“ Зашто професор није упоредио којим се превозним средствима користе министри у Холандији, а којим наши министри. Зашто професор није афирмисао међу српским министрима бицикл као превозно средство, таман да умање негативне последице зависности од меса и масне хране и личним примером докажу да су за стандарде пре статуса. Такви и слични експерти су „стимулисали“ највредније и оне који верују сопственим очима а не експертским речима да се нађу ван граница Србије у потрази за друштвеним уређењем у коме ће моћи да дође до изражаја њихово стваралаштво. О томе сведочи и пример Новака Ђоковића, а подршку система нису добили ни Нађа Хигл, Милорад Чавић, ни млади Теодор фон Бург, као и многобројни прегаоци који су својим резултатима Србији донели међународни углед. Неприхватљива је чињеница да је у нашој држави на сцени систем који не цени вредне и делотворне људе. Држава није функционално организована, јер нису јасно дефинисана правила (вредносне) игре која ће свима ставити до знања да се награђују радни, поштени и одговорни, а кажњавају шпекуланти, зеленаши и аламуње. На снази је паразитски критеријум вредновања човека по кланској подобности, што на крају, за последицу има негативну селекцију кадрова. Резултати таквих антивредносних опредељења по наше друштво очигледно су погубни: неодговорност, неорганизованост, неефикасност, непродуктивност, одсуство иницијативе и предузетничког духа, корупција, непотизам, ниска конкурентност привреде, то јест, беда духа и материјално сиромаштво. Зато никог не треба да чуди општа мобилизација државних чиновника за спасавање Миладина Ковачевића, који је у Њујорку претукао Брајана Стајнхауера, човека дупло лакшег од себе, који је због тешких телесних повреда завршио у тромесечној коми. Ковачевић је за само три дана стигао у Србију уз кршење услова кауције (100.000 долара), и уз саучесништво српског вицеконзула у Њујорку, што је изазвало дипломатски инцидент. Међутим, то није спречило Владу Србије да донесе одлуку вредну милион долара за подршку одбране Миладина Ковачевића у САД. Тих дана Милорад Чавић је безуспешно покушавао да добије кључеве од стана који су му обећали највиши државни функционери, паралелно тренирајући у базену све док се кров није срушио у воду. Епилог знамо – Чавић је пропливао! Подршка коју је државни апарат пружио Миладину Ковачевићу и бахатост којом је игнорисао Милорада Чавића јасно доказује истинитост латинске мудрости Similis simili gaudet (Сличан се сличном радује). Тврдње о уништавању Србије потврђује и статистика. Свега 13% популације је завршило вишу или високу школу. Најбогатији Београд је десет пута развијенији од најсиромашније Мерошине. Тужно је што више нико неће да живи јужније од Београда. Сваке године Србија изгуби 25.000 становника, а сваки шести грађанин је старији од 65 година. Спољни дуг је 23 милијарде евра. Циљ приватизације није био да се предузећа опораве, ресруктуирају организациони и производни капацитети, у њих инвестира и постану конкурентна. Него да се кроз шпекулацију унаказе и распродају у деловима. Неком рођаку грађевинско земљиште на атрактивној локацији – „наши смо“! Неком куму старо гвожђе – „ваља се“! А увозничком лобију тржиште – „добро се добрим враћа“! Угледни професор Млађан Ковачевић објашњава да су у последњих 20 година за српску привреду погубне биле: „Санкције УН – када смо изгубили бројна тржишта; Либерализација увоза – уз пример да је у Рашкој области 1995. године произведено више од 20 милиона фармерки, док је због либерализације увоза тај број у 2003. години пао на 1,5 милиона комада и због Прецењене вредности динара“. Подаци Националне службе за запошљавање показују да незапослених у Србији има 760.000. Што значи да преко 2,3 милиона радно неактивног становништва (пензионери и незапослени) пада на терет 1,7 милиона радно активних. Највише је незапослених међу младима старости од 25 до 29 година. Свему овом треба додати и сиву економију, у којој је ангажован велики број грађана који се сада воде као радно неактивни. Према подацима Фонда ПИО пензонера у Србији има преко 1,6 милиона, парадоксално је да од тога инвалидске пензије прима чак 352.961 пензионер. Кристално је јасно да Фонд ПИО не може да обезбеди довољно новца за исплату свих пензија јер приходи од доприноса легално запосленог становништва нису довољни. Незаборавимо да 185.000 људи прима социјалну помоћ, да 40.000 наших суграђана се храни у народним кухињама. У Србији има око 100.000 старијих од 65 година који немају никаква материјална примања. Страхота! На сцену треба да ступи нова генерација која је способна да сад и одмах продуктивно управља Србијом. Неко мора да прокрчи реалан пут развоја, да државне институције учини доступније грађанима, да омогући праведну проходност у друштву, да створи повољно пословно окружење, да стимулише домаће произвођаче, реорганизује и другачије расподели буџет, повећа запосленост становништва, да унапреди конкурентност националне привреде и омогући бољи животни стандард свих грађана. Неко мора да трансформише критеријуме тако да економски ефикасно употреби постојеће ресурсе и друштвени капитал. Неко мора сад и одмах да креира амбијент и организује државни систем у коме ће се стимулисати најбољи, највреднији и најспособнији. Неко мора да васпита нараштаје да раде вредно, производе квалитетно, продају примерено, зараде реално и троше умерено. Тај Неко смо сви ми, наши пријатљи из града, рођаци са села и колеге са посла. Тај неко су људи са којима се свакодневно виђамо и разговарамо. Тај неко су људи који желе слободу, осећају да је сазрело време и траже начин да се умреже, организују и служе Србији, сад и одмах!

Прочитајте још:СОРОШ БАЦИО ОКО НА НЕМАЧКУ: Ево како планира да је уништи!

Извор: Правда