Правда

У наредном периоду ванредних парламентарних избора неће бити јер би то било неодговорно”, изјавио је премијер Вучић 18. октобра прошле године. Тако је, после неколико месеци наизменичних најава и одлагања, пресечена дилема око које се већ годинама врти српски политички живот – хоће ли или неће бити ванредних избора и кад? Гостујући у „Тешкој речи” телевизије Пинк, Вучић је као највећи разлог против изласка на изборе навео то што би се тако „зауставиле велике економске реформе” и додао да је његов посао да доноси одлуке у интересу грађана, а да се избори „тренутно не исплате”. Додуше, премијер је рекао и да не зна да ли ће их „бити за шест, осам или десет месеци, али у наредних три четири, пет, неће их бити”. Но, и после три месеца, за Божић (и опет на ТВ Пинк) премијер је поновио: „Не размишљам о изборима, имамо много посла.” А на сугестију новинарке како атмосфера „мирише на изборе”, енергично је одговорио: „Мени не мирише на изборе, мирише ми на тежак рад.” Шта се, дакле, за једва десет дана то променило и шта се тако драматично догодило, па да премијеру наједном не само „замирише” на изборе него и да одлучно пресече и објави да се на ванредне изборе напросто мора ићи? Како су то сада наједном ванредни избори постали „у интересу грађана”? Зар сада избори неће „ометати реформе” и зар сада више нема много пречег и важнијег посла? Кратко и јасно речено, није се догодило ништа. Поготово ништа драматично. Осим што су се на отварању Европског првенства у ватерполу на помен премијеровог имена зачули снажни звиждуци. Али није ваљда да се одлуке о тако важним стварима као што је одлука о ванредним изборима доносе на основу тако ситних и тако приземних мотива? И нећемо ли ваљда сваки пут морати ићи на ванредне изборе када неко звизне премијеру или када се у неким новинама или неком порталу појави критички текст или коментар на његов рачун? (Узгред речено, на финалу првенства у ватерполу се инцидент са звиждуцима по свој прилици неће поновити, с обзиром на то да карата за финале и полуфинале нема у слободној продаји. То ће рећи да су карте, највероватније, у највећем броју завршиле као требовање државних органа и институција, што значи да је предузето све како овај пут не би завршиле у „погрешним рукама”.) Било како било, остаје чињеница да реално нема, то јест није било дословно ни једног јединог рационалног разлога за расписивање ванредних избора. Да ли је влада стабилна? Јесте. Да ли има огромну већину у парламенту? Има. Чак толику да без проблема може изгласати дословно шта год пожели. Да ли коалиција са СПС-ом – уколико се то уопште може назвати коалицијом – функционише добро? Функционише. (Чак су пре неколико дана обновили завет, уз уобичајену салву Дачићевих похвала премијеровом лику и делу.) А све и да не функционише, СНС има више него довољну већину да би влада могла мирно да настави и без социјалиста. Да ли се улицама ваљају десетине и стотине хиљада бесних демонстраната тражећи изборе и оставку владе? Далеко од тога. Да ли је атмосфера у друштву непоправљиво затрована и да ли је земља драматично подељена, па да се избори намећу као једино решење? Напротив. Пре ће бити обрнуто. Земља и народ се налазе у стању поприличне летаргије и управо ови избори, са драматиком и атмосфером ванредног стања коју ће власт настојати да наметне, могу довести до поменуте друштвене поларизације. Па зашто онда уопште ови избори? Мени се чини да је на њихово расписивање утицало неколико фактора, али да сви они спадају у домен чисте и уско страначке калкулације, то јест да немају везе ни са каквим „реформама” и „државотворном визијом”, као што то премијер и његови ласкавци воле да кажу. Пре свега, Вучић је забринут за резултат СНС-а у Војводини. Иако све казује да ће и ту бити убедљиво први, остаје извесна дилема да ли ће та победа бити довољна за самостално формирање покрајинске власти – другим речима, да ли ће бити принуђен да тражи савезника међу социјалистима и војвођанским Мађарима (или чак ЛСВ-ом Ненада Чанка). А слична је ситуација и у неколико већих градова по Србији, где се владајући кадрови СНС-а, најблаже речено, нису баш прославили. Првенствено зато је, рекао бих, Вучић решио да распише ванредне парламентарне изборе – да би се, са фокусом на национални план, националну кампању и националног лидера, додатно „погурале” локалне и покрајинска листа СНС-а. А има ту вероватно и још један мотив. Наиме, уз све спиновање и бесомучну медијску и политичку кампању, рејтинг СНС-а стагнира или чак благо опада. А пошто је сада већ више него јасно да ни у 2016. години неће бити ништа од обећаног економског опоравка и „бољег живота”, премијер је вероватно проценио да му је паметније да на изборе иде сада, то јест што пре, док се рејтинг још некако држи изнад 40 одсто. А онда, зна се. „Драма” око формирања владе, неизвесност око коалиционог партнера, лицитација ко испада, а ко остаје од министара, па опет нових „сто дана поштеде”, па годишњица, па прича о реконструкцији. И тако Јово наново.

Прочитајте још:Велика уцена СрбијеВучићеви барони ушли у златни рудник

Извор: Политика