Правда

Шта год се у будућности догоди, Путин је већ осигурао место у историји као један од највећих руских лидера. Не само да је успео буквално да васкрсне Русију као државу већ му је требало нешто више од деценије да је уздигне на ниво светске силе способне да се успешно супроставља англо-ционистичкој Империји. Руски народ је очигледно препознао овај подвиг и, судећи према бројним анкетама, узвратио му са невероватних 90 одсто подршке. Ипак, постоји један кључни проблем који Путин није успео да реши, а који уједно представља и прави разлог за очигледну неспособност Кремља да истински реформише руску економију. Као што сам у прошлости много писао, Путин је након доласка на власт 1999-2000. наследио систем који су у потпуности дизајнирале и контролисале САД. За време Јељцинове владавине, руски министри су имали много мање власти од западних „саветника“, који су претворили Русију у америчку колонију. Заправо, током 90-тих Русија није била ништа мање потчињена Американцима од данашње Европе или Украјине. Резултати су били катастрофални: руско природно богаство је опљачкано, милијарде долара су изнете из земље на западне офшор рачуне, руска индустрија је уништена, друштвом се ширио талас насиља без преседана, а корупција и сиромаштво одвукли су целу земљу у беду, потпуну ноћну мору и хорор, који се може поредити са већим ратом. Русији је претило тотално уништење и нешто је морало бити учињено. Два преостала центра моћи – олигарси и бивши кадрови КГБ – били су принуђени да траже решење за кризу и пронашли су га у идеји поделе власти: прве ће заступати Дмитриј Медведев, а друге Владимир Путин. Обе стране су веровале да ће моћи да контролишу једна другу и да ће комбинација великог богаства и тврдих мишића довести до одређеног нивоа друштвене стабилности. Групу иза Медведвева назваћемо „атлантски интеграционисти“, а Путинову екипу „евроазијски суверенисти“. Први желе да Русија на Западу буде прихваћена као равноправан партнер и пуну интеграцију Русије у англо-ционистичку Империју, док други хоће да у потпуности „суверенизују“ Русију и потом створе мултиполарни међународни систем уз помоћ Кине и других земаља БРИКС. Атлантски интеграционисти нису очекивали да ће Путин полако али одлучно кренути да их истискује из власти: Прво се обрушио на најзлогласније олигархе, попут Березовског и Ходорковског, а онда је почео обрачун са регионалним мафијашима, вођама етничких банди, корумпираним индустријским функционерима итд. Путин је поново успоставио „вертикалу моћи“ и уништио вехабијске побуњенике у Чеченији. Чак је и пажљиво припремио терен да би се решио неких од најгорих министара, као што су Сердјуков и Кудрин. Али оно што Путин није успео да уради је следеће: 1. Да реформише руски политички систем; 2. Да замени пету колону унутар и око Кремља; 3. Да реформише руску економију. Тренутни руски устав и систем владавине производ је рада америчких „саветника“, који су, након крвавог обрачуна са опозицијом 1993, дозволили Борису Јељцину да води земљу до 1999. Парадоксално је да Запад сада труби о деспотском начину Путинове владавине кад су они ти који су – по узору на западне моделе – успоставили руски политички систем. Путин се данас суочава са проблемом бесмислености смењивања најлошијих кадрова у систему који остаје непромењен. Главна препрека реформи политичког система је отпор прозападне пете колоне унутар и у окружењу Кремља. Они су ти који још увек форсирају управљање Русијом према „Вашингтонском консензусу“ иако је очигледно да су последице за државу екстремно лоше, па и катастрофалне. Нема сумње да Путин све то разуме, али – барем до сада – није успео да се извуче из овог шаблона. Ко су онда припадници пете колоне? Издвојио сам следећих девет имена која руски аналитичари најчешће помињу. Бивши први заменик премијера Анатолиј Чубаис, прва заменица гувернерке Руске централне банке Ксенија Лудајева, заменик премијера Аркадиј Дворкович, први заменик премијера Игор Шувалов, гувернерка Руске централне Банке Елвира Набиулина, бивши министар финансија Алексеј Кудрин, министар економског развоја Алексеј Уљукајев, министар финансија Антон Силуанов и премијер Дмитриј Медведев. Ово је, наравно, само делимична листа – права листа је дужа и задире дубље у руску структуру моћи. На њој се налази широк дијапазон профила, од опасних идеолога попут Кудрина и Чубаиса до осредњих и некреативних људи, попут Силуанова или Набиулине. Нико од њих персонално не представља велику претњу Путину. Али, као група етаблирана у тренутном политичком систему, они су опасан непријатељ који успева да га (Путина) држи у пат позицији. Морам рећи да лично, поред свега, верујем да је чистка у припреми. Један од могућих весника надолазеће чистке је чињеница да се руски медији, било да се ради о интернет сфери или великим корпоративним медијима, сада веома критички односе према економској политици владе премијера Дмитрија Медведева. Већина руских економиста слаже се да прави разлог текуће економске кризе у Русији нису ниске цене енергената, још мање западне санкције, већ су то погрешне одлуке Руске централне банке (као што су прелазак на плутајући курс рубље или држање високих каматних стопа) и мањак владине активности на спровођењу стварних реформи и развоју руске економије. Посебно је интересанантно да најистакнутији противници пете колоне добијају доста простора у медијима, укључујући и руску државну радио-телевизију. Главни противници тренутне економске политике, као што су Сергеј Глазјев, Михаил Дељагин или Михаил Хазин, сада дају опширне интервјуе у којима имају све потребно време да у потпуности раскринкају економску политику владе Дмитрија Медведева. Ипак, Путин још увек не предузима никакве видљиве потезе. Чак је у последњем годишњем обраћању нацији похвалио рад Руске централне банке. Шта се онда уствари догађа? Прво, нешто што ће онима који наседају на западну пропаганду бити тешко да схвате: Путиново деловање је ограничено законима и владавином права. Он не може тек тако да пошаље неке снаге за специјалне операције и просто похапси све ове људи на основу неких оптужби за корупцију, малверзације или саботажу. Многи у Русији жале што је тако, али то је реалност политичког живота. Теоретски, Путин може просто да отпусти целокупну владу (или одређене делове) и постави другог гувернера Централне банке. Али такав потез би изазвао екстремну реакцију Запада. Михаил Дељагин је скоро рекао да би, уколико Путин ово уради, западна реакција била још бруталнија него након уједињења са Кримом. Да ли је у праву? Могуће. Међутим, лично сам мишљења да Путина не брине само реакција Запада већ и руских елита, посебно оних добростојећих, које генерално не воле Путина, па би такву чистку доживеле као напад на своје личне интересе. Комбиновано деловање америчке субверзије и домаћег крупног капитала дефинитивно има потенцијал да изазове неку врсту кризе у Русији. То је – барем по мени – исход којег се Путин највише прибојава. Овде долазимо до још једног парадокса: Са једне стране, Русија и Запад су у стању отворене конфронтације од тренутка кад је Русија спречила САД да нападну Сирију. Украјинска криза је само погоршала ствари по том питању. Додајте на ово ниске цене нафте и западне санкције и лако је закључити да Путин, више него икада раније, мора да избегава потезе који имају потенцијал да додатно продубе постојећу кризу. Али, са друге стране, овај аргумент може бити изокренут поставком да је, узимајући у обзир степен тренутне конфронтације и мишљење да је Запад већ урадио све што је могао како би нашкодио Русији, сада крајње време да почистимо сопствено двориште и отарасимо се пете колоне? Заиста, колико горе од овога реално може да буде? Само Путин зна одговоре јер само он има увид у све чињенице. Све што ми можемо је да приметимо како талас неслагања са „економским блоком“ владе и одлукама Централне банке дефинитивно расте (и то брзо), а да Кремљ не покушава да спречи или сузбије таква расположења јавности. Такође, примећујемо да, док је већина Руса бесна, згрожена и фрустрирана економском политиком Медведевљеве владе, Путинова лична популарност и даље остаје нестварно висока упркос чињеници да је руска економија дефинитивно претрпела ударац иако доста блажи од оног какав је очекивала англо-ционистичка Империја. Мој – стриктно лични – угао посматрања изгледа овако: Путин намерно пушта да се ствари погоршавају јер зна да се бес јавности неће обрушити на њега, већ на његове непријатеље. Размислите мало, зар баш то нису урадиле Руске безбедносне снаге у 90-тим? Зар нису допустили да криза у Русији достигне врхунац пре него што је Путин преузео власт и потом немилосрдно покосио олигархе? Зар Путин није чекао да вехабије из Чеченије нападну Дагестан пре него што је ангажовао Руску армију? Зар нису Руси пустили Сакашвилија да нападне Јужну Осетију, да би му након тога практично уништили оружане снаге? Зар Путин сада не чека на коначни укро-нацистички напад на Донбас да би доставио voentorg (војну опрему) и одврнуо славину „северног ветра“ (слање добровољаца)? Путинови критичари би рекли: не, никако, Путин је изненађен, ухваћен да спава на послу, па је морао да реагује, а његова реакција је била преслаба и дошла је прекасно, стога је принудно деловање мотивисано покушајем извлачења ситуације која се већ претворила у катастрофу. Мој одговор на ову врсту критика је једноставан: шта се онда тачно догодило на крају? Није ли Путин сваки пут добио тачно оно што је желео? Верујем да је Путин свестан да његова стварна моћ не долази превасходно из снаге руске армије или обавештајних служби, већ руског народа. То значи да пре било ког потеза, а посебно оних ризичних, он мора да обезбеди готово безусловни ниво подршке у Русији. Стога је у могућности да предузима ризичне акције само у случајевима кад је криза потпуно евидентна и свима видљива и када је руски народ спреман да стане иза његове одлуке и да се, уколико је неопходно, суочи са последицама. Управо то је био случај приликом уједињења са Кримом или тренутне руске војне интервенције у Сирији: руски народ је забринут, осећа последице Путинове одлуке да узме ствари у своје руке, али их прихватају јер верују да нема другог избора. Дакле, дилема изгледа тако. Или Путин спава на послу, па га свака кризна ситуација ухвати неспремног, због чега увек реагује прекасно, или намерно пушта да се ствари погоршају док пуна размера кризе не постане потпуно евидентна, па у том моменту реагује ослањајући се на свест да га руски народ у потпуности подржава и да га не криве ни за кризу ни за последице њеног решавања. Сами изаберите верзију која вам делује веродостојније. Једно је сигурно: Путин се до сада није успешно ухватио у коштац са петом колоном у близини и унутар Кремља, а ситуација се рапидно погоршава. Недавни покушај Кудрина да се врати у владу више делује као покушај утилизације петоколонашких медија у Русији (и иностранству) који је, као што се и очекивало, пропао. Али то показује растућу самоувереност, чак и ароганцију атлантских интеграциониста. Нешто мора да се догоди, вероватно у блиској будућности.

Прочитајте још:Не изненађујте се ако председник Украјине постане Александар ЗахарченкоЕнглези не одустају од своје вековима неговане мржње према РусијиНужна је копнена операција у Сирији

Извор: Unz Review/The Saker/ Нови Стандард