Правда

Патријарх Иринеј је у интервјуу за Политику (који је пренијела агенција Танјуг 2. јула 2014.) рекао да су најаве из Ватикана да би кардинал Степинац могао бити канонизован до краја 2014. године биле "велико изненађење за српске архијереје", јер - "да неко буде свет, то мора бити заиста светла и света особа коју прихватају као такву и други хрушћани". Тада смо сазнали да је господин Иринеј писао папи Фрањи негодујући због најаве Степинчеве канонизације. Када се пак сазнало да је папа Фрањо прихватио молбу СПЦ-а да се питање канонизације кардинала Степинца скине с дневног реда и одложи до даљњег, односно када се сазнало да је папа Фрањо предложио оснивање мешовито католичко-православне комисије која би требала претрести аргументе једне и друге стране, односно преиспитати спорна питања за СПЦ, констернација у редовима Католичке цркве у Републици Хрватској била је потпуна. У више је наврата наследник Алојзија Степинца загребачки надбискуп кардинал Јосип Бозанић покушао да појасни шта се то догађа. Најшире је то настојао учинити током проповиеди одржаној на Трсату у Ријеци приликом славља 300. годишњице круњења чудотворне слике Мајке Божје Трсатске. Тада је рекао да је потез који је папа Фрањо учинио према СПЦ "екуменски" и "без преседана", али је додао, покушавајући примирити духове католика, да је папа Фрањо "уверен да је Степинац свет". Почетком септембра патријарх Иринеј изјавио је да је добио писмо папе Фрање и да у том писму папа Фрањо, за разлику од онога што је на Трсату јамчио и рекао кардинал Бозанић, не говори да је Степинац свет: "Није тачно да је папа Фрањо подржао проглашење Степинца за свеца. Папа ми је поручио да ће о свему томе још размислити!" Патријарх Иринеј је у име Светог синода СПЦ-а послао папи Фрањи два писма. Није пристојно (нити могуће) објавити сав садржај тих писама, али ће се навести битни делови. Писма су, важно је истакнути, показала да кардинал Јосип Бозанић није баш најбоље информисан о целом процесу. На пример, прво патријархово писмо папи није упућено "крајем јуна" већ крајем априла 2014. Уосталом, кардиналов блиски сарадник и професор моралне теологије др Стјепан Балобан недавно се пожалио у Гласу Концила (25. октобра, чланак "Зашто запријеке канонизацији блаженога Алојзија Степинца?"), да су неред у комуникацији унели донедавни апостолски нунциј у Републици Србији монс. Орландо Антонини и ватиканска дипломатија (!), односно рекао је да би "према начелу супсидијарности и синодалности - а пре свега због верника и Цркве у Хрватској - било пуно учинковитије да је од почетка била у разговор и расправу укључена Црква у Хрватској преко својих легитимних представника." Тако се, "нажалост" (ламентира проф. Балобан), "догодило да се о веома осетљивој теми проглашења светим Алојзија Степинца расправљало без битне стране, тј. Католичке цркве у Хрватској". Писма су показала и нешто далеко важније: да папа Фрањо разуме да се не може прећи само тако преко контроверзи које је оставио иза себе ратни Степинац те да Папа жели случај Степинца ставити у контекст дигитализације и најављеног отварања архива такође спорног папе Пија XII (за шта се залагао још као надбискуп Буенос Аиреса). Уосталом, отварање архива Пија XII неће само одговорити на питање и циљ који папа Фрањо поставља: "Нека се отворе архиви и нека се све рашчисти. Нека се види је ли се могло нешто више учинити, па ако смо у нечему погрешили, мораћемо то признати", већ ће се за хрватске истражитеље и ширу публику на нашим просторима поставити питање које се проблематизује низ година: хоће ли се Степинац моћи извући из сенке проблематичног папе Пија XII, односно зашто Ватикан није желео да призна НДХ, за шта се пак залагао сам Степинац? Време је, дакле, да се јавност упозна с тиме шта је код Степинца спорно за СПЦ. У првоме писму који потписује као председник Светог архијерејског синода Српске православне цркве (Број 1684 од 30. априла 2014. године), патријарх Иринеј реагује на најаве кардинала Ангела Амата, префекта Конгрегације за проглашење светих, да постоји иницијатива да се папи (пошто је признато чудо изљечења по заговору блаженог Алојзија Степинца) "предложи да се кардинал Алојзије Степинац, надбискуп загребачки за време Другог свјетског рата, уздигне у ред светих Римокатоличке цркве", те да је то навело Свети синод СПЦ-а да пишу Папи, јер, "као и у случају Степинчевог савременика, папе Пија XII", тако "изгледа да нема краја контроверзи" - како кажу истраживачи - "у вези с улогом надбискупа загребачког у Другом светском рату’’. Истичући да је "тој контроверзи на најгори могући начин придонела крвава комунистичка страховлада после Другог светског рата, као и процес који се против кардинала Степинца водио пред комунистичким судом 1946. године, а који је резултирао његовим дугогодишњим затвором и конфинацијом", реагуја се на слику која је створена овим процесом јер "на тај начин није у јавности никад створен избалансиран историјски суд о Степинцу". Признајући да се Степинац заузимао за поједине прогоњене Србе и Јевреје, владике с патријархом на челу желе истине ради рећи и ово: "Кардинал Степинац је свесрдно подржао стварање Независне Државе Хрватске, обасуо је похвалама њено вођство и вишеструко суделовао у стварању атмосфере нетолеранције која је царевала у тој држави, копији Хитлерове Немачке и Мусолинијеве Италије. Док данас све цивилизовае нације и историјска наука дају висок значај пучу којим се 27. марта 1941. године Југославија отргла из Тројног пакта, кардинал Степинац је исти пуч прогласио издајом за коју је оптужио Православну цркву. Православље је прогласио за ‘највеће проклетство Европе’ и управо те речи забележио у свом дневнику одмах после кобних догађаја који ће увести Југославију у рат, довести до њеног пада и до стварања Независне Државе Хрватске." Једино таквим његовим односом према Српској православној цркви, наводи патријарх папи Фрањи, могуће је објаснити и његов однос према присилном превођењу Срба у тзв. Независној Држави Хрватској у римокатоличку веру и Цркву (покатоличено је око 240-250 хиљадаа људи), а притом је та присилна прозелитистичка акција спровођена најчешће и кроз поновно крштавање. Степинац је, додуше, подсећао на то да прелазак на католичанство треба бити слободно, али прозелитизам у пракси није спречио него и одобрио, иако је свакоме, а понајприје њему самом, било јасно под каквим ужасним насиљем се оно врши. Злочиначка природа тзв. НДХ убрзо је постала јасна и онима који су у њој видели легитимно право хрватског народа на своју државу, али и тада, "када су државне власти Независне Државе Хрватске бестидно и наочиглед свих претвориле земљу у клаоницу, кардинал Степинац се суздржавао од осуде режима, залажући се искључиво за појединачне жртве прогона и немајући снаге да осуди власт коју је од почетка тако срдачно поздравио". СПЦ највише смета (и боли) што, нажалост, кардинал Степинац "није протестовао него је ћутао и када се знало да је нацистички усташки режим на најужаснији начин послао у смрт три православна епископа, више стотина православних свештеника и монаха и више стотина хиљада православних верника, његових суграђана. Није протестовао него је ћутао и кад су хрватске усташе, између осталих, мучили и убијали и оне православне Србе (..) Није протестовао него је ћутаои пред чињеницом да су у ‘његовој’ држави хладнокрвно, плански и системски убијана и деца ‘неподобних’ грађана те државе - Срба, Јевреја, Цигана…". Укратко, СПЦ не може прећи преко енциклике папе Пија XI, којом је храбро и правовремено осуђена државолатрија фашистичког режима, а која је (енциклика) изгубила вредност у НДХ само зато што се крвави усташки режим издавао за римокатолички, али да се због тога кардиналу Степинцу треба посветити трезвено и мудро разматрање" његовог места у историји, поготову ако је оно оптерећено Јадовном и Јасеновцем, свеколиким симболом страдања више од милион православних Срба и Јевреја у Другом светском рату, у тадашњој Независној Држави Хрватској и шире, у Југославији". СПЦ упозорава папу Фрању на неке примере, најблаже речено, амбивалентности у понашању кардинала Степинца. Тако је и његово писмо тадашњем министру унутрашњих послова Независне Државе Хрватске, Андрији Артуковићу, који је у том тренутку надгледао спровођење убилачких процеса у комплексу логора Јадовно који је сâм и створио. У овом писму, Степинац моли Артуковића "да се јеврејски и остали слични закони (мере против Срба и друго) проводе тако да се у сваком човеку поштује личност и човечје достојанство". Кардинал Степинац, како видимо из писма, не само да ничим не доводи у питање постојање законâ и мјерâ против Јевреја и Срба него се залаже за поштовање њиховог "достојанства" у тренутку када је итекако добро знао да споменуте "мјере" значе скоро искључиво језиву смрт десетина хиљада људи у Јадовну, а потом много више у Јасеновцу и широм НДХ. Како пише патријарх, "бојимо се да је сувише отворених питања и незалечених рана које кардинал Степинац симболизује те би његова канонизација само продубила ране и постојеће разлике, а знамо колико је манипулација памћењем и прошлошћу придонела трагичним догађајима на Балкану деведесетих година прошлог века, догађајима од којих су само непријатељи хришћанства имали користи и радости". Ова кључна реченица служи као увод у молбу што је и циљ 9 страница дугог писма: да се заустави процес канонизације, и то као дио процеса "залечења рâна између хришћанског Истока и Запада и у времену када се отварамо једни према другима". Патријарх Иринеј то изражава овим речима: "Због свега искрено изнесеног у Нашем братском писму, а у име љубави Христа Спаситеља, којом нас једино Он љуби, позивајући нас да и ми љубимо једни друге као што Он љуби нас, Ми Вас, Ваша Светости, молимо да питање канонизације кардинала Степинца скинете с дневног реда и препустите непогрешивом Суду Божјем. Тиме ћете дати снажан подстрек дијалогу истине и љубави на путу ка јединству хришћана и показати да аутентични смисао примата у Цркви јест кенотичко, саможртвено, Христовим примером надахнуто служење свим црквама Божјим у свету и њиховом јединству у пуноћи Једне, Свете, Католичанске и Апостолске цркве. Насупрот томе, Степинчева би канонизација, на нашу велику жалост, православно-католичке односе, као и односе Срба и Хрвата, суседних и географски измешаних хришћанских народа, без сумње вратила дубоко у трагичну и нашега хришћанскога призвања недостојну прошлост’’. Након овога писма (и других сличних којих је папа Фрањо добио), како је познато, папа Фрањо је одговорио патријарху и предложио формирање споменуте комисије. Процес канонизације Алојзија Степинца насупрот тврдњама хрватских (над)бискупа и свештеника (неких од њих, попут постулатора Степинчеве каузе, монс. Јурја Батеље, јако непријатељски настројени према православним свештеницима) одлаже се до даљњега, а не "за неко вриме" као да је то питање само које године. Велико светло на цели овај процес баца и друго патријархово писмо папи Фрањи (документ број 909., дуго четири страница и у потпуности непознато до овога тренутка) које је потписано у Београду 10. јула 2015. У њему патријарх захваљује на другом папином писму потписаном у Ватикану 19. фебруара 2015. и ту се види да је СПЦ изразила забринутост због могуће канонизације Алојзија Степинца још за понтификата папе Бенедикта XVI којим су владике такође писали! Српске владике не крију одушевљење гестом папе Фрање да заустави канонизацију и да се формира речена комисија јер се тиме отвара "нови ниво односа међу црквама". Предлаже се папи Фрањи да резултат комисије буде, међу осталим, и акт "прочишћења историјског сећања". Предлаже се да се рад најављене радне групе усредсреди "на личност кардинала Степинца и његову делатност за време Другог свјетског рата, али и у времену које је рату претходило и за ратом уследило". Наиме, владике су уверене да ће се тако "истовремено доћи и до нових увида у историјски контекст у коме је деловао кардинал Степинац, као и у комплекс односа наших двају Цркава и односа српског и хрватског народа у време Другог светског рата". Сматрају представници СПЦ-а да комисија мора имати међународни карактер и да "ће овакав разговор бити плодан и користан уколико у њему, поред пастира двају Цркава, буду суделовали и они који су стручни за тему о којој је реч, што подразумева суделовање међународних стручњака који би осигурали највиши ниво разговора и његову плодотворност". СПЦ је одлучио да о овому обавести друге аутокефалне православне цркве и да их позове на молитву, чиме цели процес сада добија једну потпуну нову димензију дијалога Београда и Ватикана, али и с целим православним светом! Моли се папа, коначно, да у блиској будућности прими делегацију СПЦ-а у саставу архиепископ-митрополит црногорско-приморски др. Амфилохије (Радовић), епископ новосадски и бачки др. Иринеј (Буловић) и професор др Дарко Танасковић, бивши амбасадор Србије при Светој Столици - "која би Вам уручила предлог чланова наше Комисије за дијалог о кардиналу Степинцу". Патријарх Иринеј предлаже и формирање једне трајне делегације СПЦ-а "за непосредни дијалог са Светом Столицом" јер су уверени да је отворена једна потпуно нова страница не само у југоисточној Еуропи, већ уопште у католичко-православним односима чиме Српска православна црква сведочи да јој је стало до мира, до помирења и до развитка дијалога и екуменизма, овде и у свету.