Правда

Пишете поезију и веома сте успешни у томе. Како сте се одлучили да напишете свој први роман? Дуго је за мене писање поезије било духовна игра. Уживала сам у жонглирању речима, симболима и метафорама. Одговарала ми је сажетост израза, брзина настајања песме, могућност да је брусим, мењам, препакујем. На помало тајанствен начин слала сам читаоцима шифроване  поруке. А онда је живот показао како је трновит по оног ко се предаје илузијама, па сам од романтика и идеалисте постала реалиста и практичар, с циљем да прегурам дан. Када је све постало горко и опоро као недозреле глогиње, пожелела сам да кажем како се осећам и шта прижељкујем. Уместо да ископам рупу, као младић у причи "У цара Тројана козије уши" , не бих ли шапнула оно што ме тишти, ја сам почела да пишем прозу. Открила сам чудесну лековитост исповедања белој страници бележнице. Кажете да "У невољи не треба плакати, него лека тражити", да ли је то лакше рећи и написати него урадити и како вама то полази за руком? Често данас чујемо критике како сви пишу, како је реч о модерној болести - скрибоманији, а ја, пак, мислим да је то најбезболнији, најјефтинији, најмирнији и најкултурнији начин да средимо мисли, опустимо се и олакшамо себи. Ако писана реч лечи и исцељује, неће нам бити потребни лекови, а осмех ће нам се поново вратити на лице. Само, та игра је заводљива. Подгрева апетите, даје нове идеје, стално тражи још. У једном тренутку пожелела сам да своје пискарање поделим са неким, а када сам пронашла свог првог, благонаклоног читаоца,  јавила се и искра да испричам причу коју дуго носим у себи. Моје зреле године донеле су ми мало више стрпљења и по које зрнце искуства и мудрости да опишем шта осећам и потражим податке о ликовима који су за мене остали загонетни.  Трагична судбина главног јунака вашег романа, доноси му веома необичне снове у којима се јавља Јерина Бранковић. Како сте дошли на идеју да то буде баш она? Главни јунак у роману је Дамјан Шаиновић. Он је имењак Дамњана Шаиновића, средњовековног српског витеза са двора деспота Стефана Лазаревића, који је по упокојењу свог господара прешао у новосаграђену престоницу у Смедереву. По њему је чак једна кула у тврђави добила име. Витез је обећао својој господарици да је никада неће напустити. Како сам укрстила садашњост и прошлост, историју и фикцију, било ми је природно да повежем и несрећног младића из двадесет и првог века са чувеном, а невољеном српском деспотицом. То ми је пружило прилику да из новог угла сагледам њен лик. Он постаје извршилац завета свога имењака. Жене су у српској историји вечито остајале у другом плану. Тако се мало зна о женској деци Немањића, па чак и из династија Обреновића и Карађорђевића. И у народним епским песмама женских ликова је мало.Учинило ми се да је дошло време да ту неправду исправимо.  Јерину Бранковић приказали сте као сасвим обичну жену, колико сте истраживали о њеном животу? Стиче се утисак да сте је доживели у сасвим другачијем светлу? Као рођена Смедеревка од малена сам се сусретала са легендом о Проклетој Јерини. Од тада се питам шта је та владарка морала да учини српском народу да би заслужила тако суров и погрдан надимак. Сви подаци, приче, аргументи које сам проналазила нису успели да ми дају задовољавајући одговор. Остала сам верна свом осећају да се ради о још једној неправди коју није лако оповргнути и преиначити. Зато ми се као спасоносно решење указала могућност да деспотица Ирина Бранковић буде главна јунакиња моје књиге. Месецима сам уживала ишчитавајући податке, али и наше познате романе који се баве средњим веком, како бих што боље разумела време, окружење, историјски тренутак у коме је Јерина живела, али и створила слику о њој као владарки, супрузи, мајци. Ткала се представа о једној изузетно интелигентној, образованој, усамљеној, и у обичном народу, несхваћеној жени. Користећи се подацима до којих сам дошла, пустила сам је да се пред читаоцима исповеди. Причајући своју животну причу, Ирина открива ко је и каква је била. Снаја омараженог Вука Бранковића, жена деспота Ђурђа који је за рекордне две године подигао највеће равничарско утврђење у Европи свога времена, морала је да понесе омразу народа који је тражио кривца за тежак кулук и велике новчане намете. ,,Гиздава странкиња'', како су је звали, била је лака мета. Ако се макар један читалац запита над њеном судбином и пожели да је боље упозна и схвати, и сам ће да увиди да је она несрећна хероина свога времена, а књига ће тако да оствари свој циљ. Шта мислите зашто нема довољно података о њој и њеној смрти? Од рођења Ирине Кантакузин, из фамилије византијских царева, дели нас пуних шест векова. Не зна се тачна година, те се као приближна узима 1400. Година смрти је позната. Упокојила се 1457. али су њени узроци непознати. Претпоставља се да ју је отровао најмлађи син Лазар, јер је страховао да му не преотме власт и не присвоји благо деспота Ђурђа. Много је воде отада протекло, освајачи и ратови су утрли и њен и Ђурђев гроб, те се и истина негде загубила. Остало је на радозналима и маштовитима да истражују или да је домишљају. Шта Дамјану представља она? За Дамјана је живот изгубио смисао након смрти трудне супруге. Годинама вегетира прижељкујући смрт. Када почне да сања плаву мараму, камени град, непознату даму на обали реке, живот му се из корена мења. Сан успева да га заинтересује и он почиње да истражује о чему и коме се ради, збуњен свиме што му се дешава. Управо је то онај пламичак који га враћа у стварни свет и даје му импулс да дела.Ирина успева да премости векове тражећи спокој, јер јој је угрожен гроб без знамења, за којим трагају ловци на благо.Младић треба да испуни завет свог имењака и помогне деспотици у невољи.Довођење у везу ова два изузетна јунака директно ће утицати на њихове судбине.  Када Бог помаже? Бог помаже кад нико не може. Сетимо га се у тренуцима незадовољства, бола, муке. Пречесто кажемо: Боже, дај, а много ређе: Боже, хвала ти! Трудим се да не упадам у ту замку и да верујем без калкулисања и користољубља. Какви су вам планови за наредни период? Роман "Опет сам те сањао"  одшкринуо ми је врата књижевног света, у који сам успела тек мало да завирим. Стојећи у предворју, схватила сам да сам на добром месту. Треба времена, рада, подршке, среће, Божје воље, труда, упорности, да се примакнем кругу познатих. Ја никуда не журим. Срећна сам што ми идеје не мањкају, завршила сам други рукопис, а интензивно радим на трећем. Овога пута је то један психолишки породични и један историјски роман. Евро бук ми је указао поверење и пружио шансу, а ја се спремам да она врата, на која сам тек провирила, још малчице одшкринем.

Прочитајте још:„Златан ланчић од бижутерије“ комедија која ће вас намсејати до суза

Извор:Правда/Марија Гојковић