Правда

До тада ће, према процени Међународне организације за миграције, у потрази за уточиштем светом тумарати две стотине милиона "климатских избеглица": људи чији ће домови, па и земљиште на којем су се налазили, бити збрисани дизањем нивоа мора и осталим претпостављеним последицама глобалног загревања или ће пак њихове куће још бити на месту, али ће их суше и друге недаће оставити без хране и других услова да би ту могли наставити живот. Шаренолика гомила ће то бити, расно, верски и културно много више измешана и од ове која је својом привидном једнообразношћу – мада таквом може деловати једино неупућенима у разлике међу муслиманима – побудила Западњаке испуњене предрасудама да завапе због тобожње исламске инвазије на Стари континент. Будуће климатске избеглице могле би доћи с разних страна, од рога Африке, преко југоистока Азије, до пацифичких острва – биће готово забавно видети у коју ће расну категорију те последње стрпати западњачки десничари наредних генерација и да ли ће њихово евентуално приспеће бити проглашено, на пример, инвазијом Ускршњих острва на Европу или Северну Америку. Међу климатским избеглицама, према пројекцијама о крајевима света који су угрожени глобалним загревањем, могу се подједнако наћи и афрички убоги сиромаси и монденска елита из Њујорка или Абу Дабија, они чије земље ни данас, док још нису опустошене климатским променама, не нуде никаква природна богатства и житељи нафтом издашног Катара. Не можемо се ни надати да ће тај проблем сачекати док свет не реши садашњу избегличку кризу. Већ сада само у Бангладешу око 200.000 људи сваке године постану бескућници због речне ерозије. У протеклој деценији, сваки десети становник малих острвских држава Кирибати, Науру и Тувалу морао је да се уклони пред плимама које су му дословце појеле тло под ногама и кућним темељем. Укупно око 19 милиона људи из више од стотину држава остало је лане без дома због природних катастрофа: сваке секунде по једна особа. Ако се некоме из овог дела света чини да је то још далеко од нас и да ће представљати туђи проблем, за Сирију се испоставило да је много ближе него што је иједан Европљанин слутио, а има теорија према којима су климатске промене у тој земљи довеле до тешке суше која је подстакла социјално незадовољство и водила побуни против власти која се преточила у рат над чијим последицама сада стрепи планета. А има и европских подручја, па и читавих држава, попут Холандије, који ће, ако се обистине страхови метеоролога, бити на изложени све вишим нивоима мора. Проблем климатских избеглица је, дакле, већ ту. Но, суд у Новом Зеланду то није схватио или можда јесте, и то толико добро да је одлучио да се прави невештим како не би успоставио преседан на који ће се касније позивати и остали слични невољници, тражећи помоћ од те државе. Суд је, како је пренела Ал џазира, одбио азил породици с Кирибатија која је тврдила да су је климатске промене спречиле да останe у својој земљи, у коју је одмах након пресуде депортована. Новозеландски суд је за своју коначну реч имао изговор и у међународном праву, које још не препознаје категорију климатских избеглица. Према конвенцији Уједињених нација из 1951. године, избеглицама се могу сматрати само они који у својој земљи не могу наћи заштиту од прогона на основу расе, вере, националности, чланства у друштвеној групи или политичког мишљења. Уточиште је предвиђено искључиво за оне којима је за петама држава или барем нека разобручена милиција. Трајног заклона на туђој територији нема за оне на које се острвила Мајка Природа, додуше зато што су је, ако је веровати већини научника, на зло навеле управо државе, из индустријских димњака пумпајући штетне гасове у атмосферу, стварајући профит на рачун опстанка планете, богатећи се продајом земље коју прибирају ископавајући колективну гробницу човечанства. У случајевима малих острвских држава, које према најгорим сценаријима могу завршити потпуно потопљене, реч је о климатском геноциду, какав ниједна држава, ни под режимом махнитијим од Трећег рајха, не би могла спровести. Свест о проблему климатских избеглица расте, али муке око њихове дефиниције могу само да се увећају када се правници почну озбиљно тиме бавити. Није, наиме, лако установити да ли су природне непогоде – макар већ постале хроничне у неком крају света који раније нису сналазиле или их није било у катастрофалним размерама – ипак релативно привремена епизода или трајна последица климатских промена, о чијем се механизму и досегу, уосталом, научници и даље споре. Од ширине разарања унутар њихових матичних држава и личног имовинског стања вероватно ће зависити да ли ће климатским избеглицама бити одобрен азил. Ако им је у домовини остало места где још могу мирно живети, а имају довољно средстава да се тамо преселе, тешко да ће негде у иностранству наћи суд и владу благонаклоније од новозеландских. Али, све те факторе је тешко просудити чак и у научничким кабинетима, камоли кад буду доспели на вагу правницима, за које се тек све може тумачити и овако и онако, нарочито када постоји политички притисак, какав ће у овом случају бити неизбежан. Социјални и економски фактори већ пресуђују у томе колико ће неко бити заштићен од ћуди климе. Не ради се само о томе да су сиромашне државе много више погођене временским непогодама већ немају довољно новца да се од њих бране, због чега научници кажу да се мало шта заиста може назвати „природном” катастрофом, то јест хиром више силе од којег спаса није било. Али, и у јавности добростојеће Велике Британије се, након тешких поплава које су задесиле северну Енглеску, управо расправља да ли су многи домови могли бити поштеђени да конзервативна влада није, руководећи се политиком штедње, из буџета избацила и разне мере у систему одбране од излива река. Премијеру Дејвиду Камерону понеки замерају и да је од поплава заштитио богатији југ, док је сиромашнији север Енглеске занемарио, па је тај део острва и претрпео последице. Слични приговори су 2005. године упућивани и тадашњем америчком председнику Џорџу Вокеру Бушу након што је ураган Катрина опустошио Њу Орлеанс.