Она исписује најлепшу божићну причу... Десетогодишња Милица Ђорђевић, једино српско дете у Призрену и једини ђак у импровизованој школи у просторијици у Храму Светог Ђорђа, чије детињство протиче у страху...
“Не смеш тамо, не смеш ово, нема, купићемо други пут”, тужне су речи уз које одраста ова девојчица, која од Божић Бате ове године неће тражити ништа јер, како каже, има све - маму, деду, учитеља. А ипак, ако Бата већ буде инсистирао да му каже своју жељу, пожелеће само да у овој години добије бар једну другарицу или друга како би и она попут све остале деце могла да се игра са вршњацима. Ова савесна, скромна и паметна девојчица живи своје детињство у суровим условима, у страху и изолацији, живећи живот какав њени вршњаци не би могли чак ни да замисле. Она, о чијем животу је прошле године снимљен и документарни филм, испричала је колико се радује док се припрема за Бадње вече и Божић, како протичу њени дани и да ли јој нешто у животу недостаје... - Нову годину сам прославила скромно, са мамом и дедом (тако зове свог комшију Адема Мујовића, доброћудног старца који већ годинама безрезервно помаже њој и њеној мами Евици и чува их). Није мени та Нова година нешто сад пуно важна, ја се радујем Божићу и Бадњој вечери. Тада ћемо да украсимо целу кућу Бадњацима, а ја ћу да надувам и балоне. Од Божић Бате сам то и пожелела, да се нас троје лепо окупимо и скромно и свечано прославимо тај велики празник - прича Милица. На наше питање да ли ипак има још неку жељу и нешто што би волела да јој се деси у наредној години, а шта би дошапнула Божић Бати, она опет скромно одговара: - Не треба мени ништа посебно, навикла сам овако да живим и срећна сам, али ето, жеља ми је да имам другарицу или друга, неког мојих година, да се играмо. Није да ја немам другаре, само немам вршањаке. Деда Адем ми је баш добар друг, кад идем у Богословију, дружим се и са монасима у Светим Архангелима. Када је слава, дођу код нас деца из Грачанице, тада се са њима играм и баш ми буде лепо, али то се ретко дешава - искрено, како то само дете уме, прича Милица, која је одлична ученица. Она је сада у четвртом разреду, још ову годину ће моћи да иде у своју досадашњу школу, у којој је и најбољи и најгори ђак, школу у којој има једна клупа, једна столица... - Онда не знам шта ћу, у пети разред овде не могу, нема наставника, али знам да бих волела да останем у Призрену. Волим своју школу. Деда и мама ме воде сваког јутра у седам, онда после часова, око подне, долазе по мене. Понекад свратимо у парк и ту се играм. Онда одем у цркву на литургију или да се причестим, помажем мами шта јој треба по кући, учим, играм се са деком и спавам, ето, такав је мој дан. Знам да моји вршњаци живе потпуно другачије, да више излазе да се друже, али ја се не жалим, мени је много лепо, ја сам храбра и могу све да издржим - прича Милица.
Овде су нам гробови, остаћемо!
Миличина мама Евица нам каже да у Призрену сада живи једва тридесетак Срба, да је живот суров, али да не планира да напусти то место. - Била сам сведок када су Албанци овде палили цркве, малтретирали људе. Гледала сам како пале, али нисам хтела да одем. Овде сам рођена, овде је рођена Милица, овде су гробови мојих родитеља. Немам посао, живимо тешко, али се надам да ће се једног дана Срби вратити и да ћу се запослити. Деда, како га зове моја ћерка Милица, чика Адам Мујовић, који је скоро напунио 85 година, несебично нам помаже, не знам шта бих без њега, он нас чува и штити. Никуда не мрдамо без њега - прича Евица, која је препоносна на своју ћерку. - Године самоће, изолације, страха и успављивања уз свећу иза металних решетака на прозорима и улазним вратима стана учиниле су да одрасте пре времена и она је сада дивна и храбра девојчица која се ни на шта не жали - каже Евица, додајући да и она и Милица верују у боље сутра.
Прочитајте још:ТРИДЕСЕТ ГОДИНА АРХИЈЕРЕЈСКЕ СЛУЖБЕ: Монах који је сузама умивао Црну ГоруПатријарх Иринеј: Желимо мир са свима, али у случају сукоба – бићемо уз Русију!
Извор: Ало
