Правда

Пише: Херман Гораиз ЛопезТо ће довести до покретања "јединица за брзе интервенције" у Пољској, балтичким државама, Румунији и Бугарској, са јасним циљем да "омогући још бржу интервенцију, уколико је то потребно", како је бивши Генерални секретар те организације Андерс Расмусен рекао немачком листу Зидојче Цајтунг. Нова доктрина позната је као Паметна одбрана (Smart Defense, Defense Intelligence), а нови оперативни концепт претпоставља да ће НАТО-чланице делимично пренети свој суверенитет на координирање одбране Алијансе и повећати додатне трошкове, што би за европске земље било оскудних 2% БДП-а, те би тако велики део средстава оставиле у америчким рукама (75% од укупног буџета у износу од много милијарди). Након  састанак америчког Председника Барака Обаме са изабраним председником Украјине, Петром Порошенком, у оквиру турнеје по Европи како би помогао самиту Г7 у Бриселу (Русија је била искључена, због става Запада према украјинском сукобу), oн је инсистирао на политици владе Сједињених држава да појачају своје војно присуство у Европи. Обама је, такође, најавио да ће од Конгреса затражити одобравање буџета од око милијарду долара у ту сврху и позвао чланице Северноатлантског пакта да повећају војна средства. Поред тога, он инсистира да га земље попут Украјине, Грузије и Молдавије известе о развојним пројектима и да око тога сарађују са Сједињеним државама. Такође планира да у Пољску пошаље 12 авиона типа Ф-16 и 200 војника као појачање, због украјинске кризе. Овим би укупан контингент војника у Европи износио око 70.000 људи, са могућношћу да буде повећан и на 80.000. То би практично значило кршење Оснивачког акта НАТО-Русија из 1997. године, којим је одбачен план НАТО за "распоређивање сталних и значајних контингената додатних борбених трупа у источној Европи" и указало би на повратак доктрини обуздавања, или, Трумановој доктрини, чије је темеље образложио Џорџ Ф. Кенан у свом есеју "Извори совјетске управе", објављеном 1947. године у часопису Спољни послови (Foreign Affairs). Главна идеја овог члана и Труманова доктрина су сажети у цитату: "Совјетска власт је непопустљива у логици разума, али веома осетљива на логику силе". Као што је Бжежински објаснио 2000. године у часопису Национални интерес (National Interest): "Европљани ће бити изложенији ризику, ако  спољна политика Русије буде охрабрена империјалистичким шовинизмом". Он је изнео план за проширење НАТО до граница непознатих десет година раније, деведесетих, и план за постављање новог европског ракетног одбрамбеног система у оквиру Европског фазног прилагођавања (European Phased Adaptive Approach, EPAA). Овај систем је свеобухватни противракетни штит са ракетама пресретачима, постављеним на мобилним платформама које могу бити мрежно координисане (на основу информација добијених од свих радара и опто-електронских извиђачких система). Циљ овог ракетног одбрамбеног система је макијавелистички, јер, након првог америчког изненадног напада, који би уништио руски нуклеарни потенцијал на њеној територији, дошло би до неутрализовања одговора Русије употребом ракета распоређених у Пољској. У почетку, на билатералном самиту у Лисабону у новембру 2010. године, Русија и НАТО су се сложили да сарађују на стварању противракетног штита за Европу. За Москву је од кључне важности било да НАТО пружи стварне гаранције у правно обавезујућем документу, у коме ће се навести да систем није уперен ка Русији. Али Обамина администрација, која је само следила миметичку тромост Бушове администрације према Русији, до сада је одбијала да пружи било какве гаранције у писаној форми и тиме тренутном руско-америчком односу додала хладноратовски смисао. Очекује се да Сједињене државе коначно заврше четврти фазу распоређивања ракетног штита у Европи (Euro DAM), који би покрио могући одговор руске стране из Калињинграда, а постављањем интерконтиненталних балистичких ракета од 100т ("амерички ракетни штит-убица", према речима Дмитрија Рогозина, Заменика руског Премијера) оживљава трка у наоружању између две велике силе. Ово не искључује понављање Кубанске ракетне кризе 1962. године. Ову реализацију четврте фазе штита (оживљавање партнерског пројекта између Сједињених држава и Европе из јула 1962. године када је Велика Британија снабдевена Поларис ракетама), Француска може видети као губитак суверенитета. То може довести до избацивања привремених војних структура НАТО из Француске (угледајући се на де Гола, који је 1966. године укинуо и расформирао 30 америчких база на француском тлу) и до повратка Француске на “force de frappe” као окосницу безбедности. Ово би укључивало и одбрамбену доктрину против америчких инсталација САД у Пиринејима (Navarre Pyrenees) и прислушних радарских база (Gorramendi) на Јелисеју. То би значило да смо сведоци потпуног унутрашњег раскола у НАТО. Од Де Гола, отпор америчком руководству је био фактор спољне политике свих француских председника, авидели смо и  крај меденог месеца између Француске и Обаме због неслагања америчке администрације о конкретним питањима. Основна разлика је она из 1962. године, када је Де Гол подржао Сједињене државе у Кубанској ракетној кризи. Подела и распад тренутне структуре НАТО-а довела би до нове структуре, која би укључивала Сједињене државе, Канаду, Британију, балтичке земље, Пољску, Мађарску, Бугарску, Словачку, Чешку, Румунију, Шпанију, војну структуру Италије, Португалију, Малту, Кипар, Грчку и Турску – њен јасан циљ био би стварање блока који ће зауставити Путинове великодржавне идеале. Друго, паралелно ће јачати оса Берлин-Париз, на челу са Француском и Немачком, у чијој би се орбити утицаја кретале земље као што су Холандија, Данска, Норвешка, Белгија, Луксембург и Аустрија. Ово би све био резултат поновне поставке француског и немачког националног суверенитета, као одбрамбене стратегије против свега онога што је донео "амерички партнер" (дакле, оживљавање Јелисејског споразума из 1963. године). Ово би, такође, значило и политичко приближавање са Москвом, као што је то био и Де Голов пут у Москву 1966. године, и довело би до ратификације Политике доброг суседства са Путиновом Русијом, и то потписивањем повлашћених споразума који би осигурали снабдевање руском нафтом и гасом и повећање промета. Имајући у виду колико европска енергетика зависи од Русије (21% увезене нафте и 40% увезеног гаса из Русије) и како су европске земље присиљене да испаштају због уцењивања Русије (и руске енргетике), то може довести до сламања јединства заједнице, а извесно је да се Немачка и Француска не би устручавале се да жртвују друге земље како би осигурале сопствено снабдевање енергијом. Тако, након референдума, након кога је дошло до спајања Крима са Русијом, видећемо "лагану интервенцију" руске војске у Украјини, што ће изазвати нешто слично подели Немачке на две скоро симетричне половине, одвојене на 32. меридијану. Југ и Исток земље (укључујући и Крим) ће бити у руској орбити, док ће Централна и Западна Украјина отпловити у окриље ЕУ. Ову поделу би одобрио нови Женевски споразум и значио би, de facto, повратак ендемизму Сједињених држава и Русије из доба Хладног рата. Извор: katehon.com