Од буџована са Вол стрита до праље у руралном Бангладешу, чини се да сваког интересује шта се дешава и да свако има свог фаворита. Оваква поларизација је незапамћена, па не чуди што и стручна јавност има своје мишљење.

Роберт Рајх је угледни професор са Берклија који је деведесетих година био и секретар за рад у администрацији Била Клинтона. Човек би помислио да ће данас подржавати Хилари, али не, он је подржавао Бернија Сандерса.

Пре него што је постало јасно ко ће у обе партије освојити номинацију написао је ауторски текст који је објавио на свом блогу; у њему се, истина, претпоставља да ни Сандерс ни Трамп неће бити званични кандидати, али због тога што политички естаблишмент својим острашћеним масмедијима уништава Трампа а уздиже Хилари и тиме директно креира јавно мнење и ствара услове за њену победу, мислимо да његова прогноза и даље важи. Наравно, ако Клинтонова буде захваљујући томе победила и ништа се не промени.

А шта каже проф. Рајх? Његов текст је писан у форми историјске рекапитулације, дакле пише га из перспективе некога ко живи у наредној деценији и зна шта се десило у периоду између 2016-2020. године.

Властодршци, “естаблишмент”, ће наставити да затварају очи и неће видети растући бес међу независним гласачима, међу младима и средњој класи која гласа за демократе и међу белом радничком класом код републиканаца, бес који је уперен против њих, против естаблишмента.

Захваљујући томе што ће одбити да признају шта се дешава, све ће наставити по старом. Шачица милијардера ће наставити да вуче конце и да сама себи осигурава све повластице и привилегије науштрб општег добра, прогураће чак и Транспацифичко партнерство.

Политичари, плаћени какви јесу, наставиће да снижавају порезе за велике корпорације и да истовремено повећавају федералне субвенције истим тим корпорацијама, да проширују рупе у законима и да секу доток новца за социјалну помоћ и тзв. Обамакеру.

Истовремено, већи део Американаца ће изгубити тло под ногама. Чак и пре рецесије која ће погодити свет 2018. године (она се већ најављује, тако да Рајх очекује да ће до ње доћи) обичан човек ће зарађивати много мање него 2000, послодавци ће запошљавати све већи број људи на одређено време (Рајх каже “на захтев”) тако да људи неће имати појма колико могу новца недељно да очекују да ће зарадити, и број сиромашних ће наставити да се умножава.

На Вол стриту директори ће имати све веће и веће плате, па ће се на крају доћи до рекордног броја милијардера, и до рекордног броја милијардера који су постајали мултимилијардери.

А онда ће доћи та рецеција 2018. године, и држава ће опет морати да чупа и спасава велике банке које су “превелике да би пропале” јер ако пропадну тек тако онда ће са собом повући читаву привреду.

Наравно, нови секретар финансија, бивши управни директор банке “Морган Стенли”, рећи ће да тако мора али да ће убудуће бити оштри с банкама и да неће дозволити да се то и по трећи пут деси, но јавност овога пута неће поверовати. Појавиће се политички вакуум који ће испунити Народна партија.

Трећа партија, која ће, по мишљењу Роберта Рајха разбити двопартијски систем у Америци.

Њена платформа ће да позове на протеривање новца из политике, на уништење “преварантскогкапитализма“, на обустављање субвенционисања корпорација, на заустављање “окретних врата” између владе и приватног сектора и на разбијање великих банака с Вол стрита и корпоративних монопола.

Народна партија ће такође обећати и да ће повући потпис са Транспацифичког партнерства, да ће повећати порезе за богате како би они финансирали субвенционисање плата обичних људи који зарађују испод просека, и да ће повисити порезе корпорацијама које аутсорсују послове у иностранство или плаћају својим директорима више од стоструко него што је плата просечног Американца.

Народ ће гласати за њих. Милиони који су себе звали конзервативцима и члановима Покрета чајанке стајаће раме уз раме са милионима који су себе називали либералима и прогесивцима; сви заједно устаће против политичког естаблишмента који није био у стању да чује оно што су они годинама тражили.

Ако се ова прогноза г. Рајха обистини, то ће вероватно значити крај Америци какву знамо.

Јер, Америка какву знамо производ је управо тога што је у последњих два и кусур века изградила двопартијски систем који омогућава стабилну унутрашњу и спољну политику, упркос размирицама између две партије.

Заправо, те две партије су саме по себи више као фракције једне партије, а САД су више једнопартијски систем него што би то многи хтели да признају.

Само друштво је дубоко подељено, али се две партије не разликују претерано. Уосталом, обе су финансиране од стране великих банака и корпорација. Стејт департмент мења на сваке четири године државног секретара и неколико људи на врху пирамиде, али 99 одсто запослених су професионалне бирократе, а управо су они најбитнији.

Према томе, рушење америчког двопартијског поретка ће потпуно променити ствари и ситуацију на терену. Да ли на боље или на горе, остаје да се види. Ако се, наравно, прогноза професора Рајха оствари.

Извор: Robertreich.org