Аналитичар из Москве је разјаснио у које би се земље Русија могла вратити у блиској будућности. Овај задатак је пре свега онај који се суочава са војним одељењем и није у питању само повећање броја руских војника у иностранству, него и, на пример, обезбеђивање авиона дугог домета, гарантовање логистичке подршке морнарици, и успостављање ефикасних обавештајних прикупљања. Са тим циљем, на пример, планирано је да се на екватору организују места за точење горива. Али све у своје време.

Током Вијетнамског рата, база Кам Ран је припадала Америци и садржала је велику луку и аеродром. Русија је почела да је користи 1979. године када је СССР потписао одговарајући уговор са Вијетнамом на 25 година. Током овог периода, Кам Ран је постао највећа војна база СССР-а у иностранству у коју су трајно смештен део Пацифичке флоте са авионима, бродовима и подморницама. Ова база је била бесплатно изнајмљена до 1991. године.

У раним 2000-им, споразум није обновљен, како је употреба многих војних база у иностранству сматрана неефикасним и њихово одржавање непотребним. Један од највећих лобиста ове идеје је био тадашњи руски министар иностраних послова Игор Иванов.

Русија је почела да води разговоре о повратку у Кам Ран 2010. године. Тада планови нису били толико о пуноправној војној бази, него о логистичком месту за руску морнарицу. Процес је био заустављен док се руководство двеју земаља није састало на највишем нивоу. 2013 године, председници Русије и Вијетнама су потписали споразум о успостављању базе за поправку и одржавање руских ратних бродова. Годину дана касније, Вијетнам је одобрио поједностављену процедуру за улазак руских бродова у Кам Ран залив и локални аеродром је започео сервисирање руских авиона.

2016. године је примљена информација из различитих извора да је руска војска спремна за комплетан повратак у Вијетнам. Републичко руководство је изјавило да није против поновног успостављања војне базе све док Ханој види Москву као приоритетног партнера. Враћање руских снага у Кам Ран базу и њихово годишње одржавање ће коштати око 300 милиона долара.

Ситуација са Кубом се развила на сличан начин. Пре распада СССР-а, употреба руских војних база на острву је била бесплатна. У пост-совјетским годинама, Русија плаћа стотине милионе долара за одржавање базе Лурд, Сјенфуегос луке, војних делова Марока и Гуанабо, и контигент стручњака. Али било је вредно тога, како је две трећине информација о САД прошло кроз Лурд базу, у то не само војних информација, већ и, на пример, снимци разговора мобилним телефонима. Такве прилике су понуђене због стратешке локације базе, 250 км од границе САД.

2001. године, Русија је напустила боравак на Куби због, како се верује, притиска САД-а, али званично због високих трошкова. Али територија бивше војне јединице и електронског обавештајног центра није напуштена. Кубански Институт за информационе технологије се налази у Лурду и кубанска војска је у Гуанабу и Мароку. Русија је већ покушала да настави сарадњу на претходном нивоу. На пример, руске ваздухопловне снаге већ могу да користе кубанске аеродроме, а 2014. године је било разговора о договору да се Руси врате у Лурд. Иако званични извори настављају да негирају ове информације, индиректни докази говоре другачије.

Војни кругови се радују повратку у ову базу која је одмах испред америчког носа. Главни и одговорни уредник часописа Натионал Дефенсе и експерт за војна питања, Игор Короченко, верује да је “повратак Русије на Кубу и наставак електронског обавештајног рада важан елемент гаранције руске безбедности у савременом свету где је главна претња за Русију постављена од стране САД.“ Короченко је уверен да је Русији потребан електронски обавештајни центар у Лурду и да споразум о томе треба одмах да буде закључен на 99 година.

“Плутајућа радионица“ у Тртусу у Латакији је била последње руско упориште у иностранству. Пре почетка сиријског сукоба она је коришћена само када је руским бродовима у Средоземном мору требало да се сипа гориво или им је требала поправка, и била је попуњена са само неколико људи. Од 2010.-2012. године, база је прошла кроз свеобухватну модернизацију, након чега је ово логистичко место трансформисано у потпуно развијену поморску базу. Данас је 2.000 стручњака запослено у Тартусу, а чак и велики носачи авиона могу бити тамо смешени. Ова база је неопходна у случају обнове присуства руске морнарице у Средоземном мору. А то не изгледа тако далеко.

Још једна испостава руске војске на Средоземном мору је ваздушна база Кхмеимим. Задаци ове базе укључују не само смештај и подршку руским авионима у Сирији, него и одржавање равнотеже снага против НАТО-а у региону.

Сада се појавила незанична информација да ће неколико руских војних база бити изграђено у Сирији. То се нарочито односи на ваздухопловне базе у области Схаират, југоисточно од Хомса и у близини града Камишли на граници са Турском и Ираком. Ту су и разни извешаји о распоређивању руских војних јединица у најмање два округа Латакије.

Базе у Адену и Сокотри су међу најважнијим војим имовинама СССР-а. Руски авиони би теоретски одатле могли достићи америчку базу Дијего Гарсија. Након одласка совјетских трупа из Сомалије, Јемен је постао базно место за руску војску и главна комуникациона и контролна тачка за Русију око Црвеног мора и Афричког рога.

Сада Руси опрезно преговарају о успостављају логистичке тачке у Јемену. Абдулах Салех, бивши председних земље и главни војни савезник јеменских Хута који контролишу север земље и главни град Сану, је објавио релевантну изјаву о томе. Хути и војска одана председнику Салеху се ефикасно опире инвазији земаља Персијског залива на челу са Саудијском Арабијом, и спремни су Русији пруже стратешке базе у замену за подршку.

Било би кратковидо са руске стране да одбије такву великодушну понуду, која би Русима вратила контролу над поморским саобраћајем у Црвеном мору, Персијском заливу, Адену и другим кључним логистичким путевима у региону.

Ова острвска држава је до недавно била поуздан амерички војни партнер и чак и амерички сателит. Већ 1951. године су САД и Филипини потписали споразум о узајамној одбрани. Током Хладног рата, острво је буквално било прекривено мрежом америчких војних база.

У ствари, недавни извештај аналитичког центра Пентагона, РАНД, сматрао је да је напад на Филипине разлог да се подстакне хипотетички рат између Кине и САД. И Кина и Филипини имају дугогодишње територијалне спорове око Спретли архипелага у Јужном кинеском мору. Обе стране су периодично размењивале љутите изјаве и кинеске заставе су често спаљиване у главном граду Филипина.

Али све се то променило пре 6 месеци са успоном новог председника Родрига Дутерте. Током свог још увек младог председавања, председник је отишао толико далеко да је америчког председника Барака Обаму назаво курвиним сином и почео да пуца на дилере дроге. Дутерте тврди да је у односима са САД већ пређена тачка са које нема повратка и да он види Русију и Кину као нове партнере. Министарство одбране Филипина је изјавило да има не треба америчка војна и логистичка подршка.

Америчке војне базе на Филипинима су већ почеле да се премотавају, и врло је вероватно да ће америчким официрима ускоро бити показана врата. Да би надокнадили губитке Филипини ће морати да пронађу новог партнера. Како су до сада односи са Кином и даље затегнути, највероватнија држава која ће бити предложена да замени САД је Русија.

Још једно наслеђе совјетске ере је поморска и вазушна база у Бербери у Сомалији која је омогућила Русији да контролише Аденски залив, Црвено море и Афрички рог. Овај аеродром са најдужом пистом у Африци и лука са дубоком водом су изграђени специјално за руску војску.

База је такође представљала важан комуникациони и обавештајни центар. Руси су је оставили просторије у којима може да се смести до 1.500 људи плус складишни простор за гориво и ракете. После повлачења СССР-а, база је одмах окупирана од стране САД-а.

Бербера и њена имовина су сада под контролом самопрокламоване Сомалијске пиратске државе за које је она главни извор прихода. Уједињени Арапски Емирати су изразили интересовање за оживљавање те војне базе.

За Русију би враћање у ову базу било изузетно корисно како “пакет“ укључујује и горе поменуту Сокотру. Све у свему, ове базе би могле омогућити да се врати стабилност у регион и заврши свеобухватно присуство руске флоте у разним деловима светског океана.

Непосредно пре “арапског пролећа,“ Русија је намеравала да обнови неке од својих војних база на Блиском Истоку. Међу њима су били центи руске морнарице у Либији. Покојни лидер Џамахирије, Моамер Гадафи, је током преговора на високом нивоу понудио да буде домаћин руске поморске базе у близини Триполија и Бенгазија. Али авај, трагични догађаји из 2011. године су прекинули све планове за пуноправно руско војно присуство у Либији.

Међутим, ако се ови планови некада остваре, онда ће Русија добити две моћне поморске испоставе поред већ поменутог трајног присуства на Медитерану.

У будућности би то значило комплетно оживљавање медитеранске ескадриле. Међутим, под садашњом владом, односно анархијом у бившој Џамахирији, то је за сада немогуће. Ипак, с обзиром на блиске везе Русије и владе генерала Калифа Хафтара у источном делу земље, то се не може искључити у будућности.

Остале опције за распоређивање руских база се повремено чују на вестима. Међу њима су Венецуела, Никарагва, Иран, Србија и неке друге. Међутим, озбиљне дискусије могу почети само када ове земље измене своје законе.

У овом тренутку, стационирање страних база у овим земљама је забрањено. У најбољем случају, може се причати о логистичким тачкама или обезбеђивању аеродрома и лука руској војсци на коришћење, као што Иран сада ради, на пример.

Извор: Webtribune.rs