Идентитет лежи у сржи политике као практичне делатности и свакодневног живота. Упркос многобројним теоријама које се вековима упиру да докажу другачије, историјско решето је показало да је идентитет увек база, док су политика и економија надградња оног што социјално свесну људску јединку суштински карактерише као такву.
Државе су као творевине изграђене људским деловањем по природи вештачке. Међутим, постоје оне са континуитетом, утемељеним народним памћењем, сопственим језиком, као и оне које су настале деловањем треће стране ради остварења конкретних интереса. Ове последње нужно имају проблеме идентитетског карактера, који по циљану државу стиче обрисе геополитичког проблема прве врсте.
1.
Источно и северно од Србије се налазе државе које имају историјски континуитет, идентитетско утемељење, институционално дефинисано народно памћење базирано на историјским чињеницама и доказивим премисама. Међутим, на нашим западним и јужним границама се налазе махом новостворени или ревитализовани етницитети, које своје политичке творевине заокружују и граде на изразито антисрпском идентитету.
То заправо није идентитет, него антиидентитет. Он подразумева креирање или ојачавање квазиидентитета чија је основа порицање српске националне суштине или блискости са њом. Антиидентитет почива на доказивању да неко не припада неком националном корпусу, односно изворном националном становишту са којим и даље гаји нераскидиве и лако доказиве везе. Антиидентитети се брижљиво креирају генерацијама под диригентском палицом обавештајних служби, а са јасним циљем – да сузбију развој, геополитичку експанзију или било какав облик напретка таргетиране државе, односно оне државе која је на мети креирања самих антиидентитетских политика.
Сви антиидентитети усмерени на обуздавање српског фактора имају две заједничке карактеристике – недвосмислен антисрпски предзнак и јасно упориште. Што је оно јаче, тај идентитет у већој мери наликује на прави, али то га и даље не чини идентитетом.
2.
Било да се босански антиидентитет посматра кроз Селимовићеву призму о идентитету „на пола пута“ или некако другачије, јасно је да он постоји не само вољом већ под директним притиском и претњом силом споља. За разлику од Хрватске, која макар номинално има суверену власт, БиХ је и де јуре и де факто међународни протекторат. Међутим, кључна компонента и „тло под ногама“ овог идентитета је ислам. Упливом најпре иранске, а затим саудијске и турске сунитске верзије ислама, након окончања грађанског рата, исламска компонента добија крила, што се поклапа са стварањем „бошњачког идентитета“. Ирански покушај да бошњачком националном корпусу перфидно наметне шиитски предзнак резултирао је креирањем квазиобавештајне инфраструктуре унутар, а одређене квазидипломатске структуре изван БиХ у време грађанског рата. Ипак, ислам је једина идентитетска компонента која разликује Бошњаке од Срба, и због тога га је неопходно приближити радикалнијим струјама од шиитске и тиме додатно ојачати. Она саудијска је идеална за то, али и најопаснија, јер је комбинација дословног вехабијског тумачења исламског учења и практично неограничених материјалних ресурса који Ријаду стоје на располагању. Док год америчка подршка стоји иза фундаменталистичког режима у Ријаду, а самим тим посредно и иза сарајевских унитариста, јасан је антиидентитетски пут Бошњака – од Изетбеговићеве Исламске декларације до неког новог расплета. 3. Иако се од Срба такође разликују пре свега по вероисповести, Хрвати, за разлику од Бошњака, поседују одређено историјско упориште. Међутим, код њих је упадљиво одсуство политичке суверености, и то је константа која се провлачи од настанка модерне националне државе као такве. Известан облик суверености и каквог-таквог историјског континуитета хрватска држава је остварила једино под ауторитарним Туђмановим режимом, да би након кратког временског периода дугови спонзорима њихове независности дошли на наплату. Милитантни римокатолицизам је омогућио припрему друштвеног терена за уплив политичких снага које су комунистичким образовним системом биле лишене конкретне и директне критике, и бацања реалистичног историјског светла на догађаје из Другог светског рата, и хрватско „наслеђе“ произашло је из њега. Грађански рат је имао додатну снажну мобилизујућу улогу око хрватског лабавог идентитета. Међутим, од рата је стасала читава једна генерација која нема непосредно сећање на те догађаје, па је потребно уложити додатне напоре како зуб времена не би нагризао мукотрпно грађене резултате још од Католичког конгреса 1900. године. Због тога се ХДЗ и милитантно политичко крило хрватске јавности, без изузетка подржано од Каптола, упиру да одрже идентитетски јаз између Срба и Хрвата на новим основама, и користе сваку прилику која им се за то укаже. 4. Црногорски и македонски идентитет су најпроблематичнији. Њихов континуитет сеже свега неколико деценија уназад, креиран под комунистичком репресијом, са занемарљиво малим потенцијалом антисрпског вектора. Ни један од ова два идентитета се од матичног не разликује ни по вери ни по језику, већ теже да припадност географској области прикажу као одраз историјског континуитета са идентитетским предзнаком. У недостатку сопственог историјског континуитета, Македонци инсистирају на фикцији о повезаности са античком Македонијом, њеном историјом и симболиком. Грчко супротстављање македонском етноинжењерингу и континуирано присутна албанска опасност доводе до још веће хомогенизације око те историјске фикције, па се Македонија, упркос билингвалности већине становника, чини неповратно однарођеном. Црногорци након референдума отворено спроводе етноцид, не признајући елементарна права за више од трећине сопствених становника који последњи аутократски режим у Европи не доживљавају као свој. Поред тога, код њих је једино у значајној мери распрострањен дуални идентитет, било да дуалност укључује идентификовање са црногорском националном припадношћу, са једне, и српским језиком и СПЦ, са друге стране, или некако другачије. По томе Црна Гора представља добру паралелу украјинском друштву, што не чуди уколико се имају у виду услови настанка и евидентне историјске сличности које ова два вештачка идентитета имају. Управо њихова лабавост их чини потенцијално највећом опасношћу, и то не по идентитет захваљујући коме постоје, већ иронично – по сопствени опстанак. Проблем креатора антиидентитетских политика је у томе што оне имају свој рок трајања и што су, по природи ствари, на климавим ногама. Довољна је једна генерација која би била под извесним утицајем из правца коме се антиидентитетом опонира како би се мит у потпуности распршио. У нашем конкретном случају, антиидентитети служе у изузетно комплескном и вишеслојном историјском периоду као батина за дисциплиновање „одметнуте“ Србије, која не пристаје да своју сувереност препусти зарад неуверљивих обећања на дугачком штапу. Оног момента када се точак историје окрене у српску корист, а против сила које уз помоћ широког спектра средстава на вештачком дисању одржавају антиидентитете, нестаће и они сами или ће макар изгубити свој доминантни антисрпски предзнак. Као позитиван исход таквог процеса отвориће се велики простор за српске интересе, које Београд на прави начин мора да искористи. Извор: Нови Стандард
