У Црној Гори следе избори, и то не било какви. Они који предстоје имају међународну тежину у равни последњих предреферендумских, ако не и већу. На четвртим изборима од стицања независности владајућа ДПС први пут наступа самостално, док опозицију чине углавном широке коалиције, уједињене око једног циља – да неприкосновеном владару ове медитеранске државе после две и по деценије виде леђа. Први пут се на противничкој клизавој страни терена налази и Кривокапићев СДП, коме се не дају превелике шансе да убудуће партиципира у извршној власти.
Ипак, Ђукановићев режим се чини рањивијим него икада до сада, али предстојеће изборе одлучиће много фактора у више равни како унутар тако и изван Црне Горе. Специфичан партијски систем, друштвене поделе, испреплетеност међународних утицаја и црногорске јединствене менталитетске карактеристике у синергији креирају специфично политичко окружење, које нема пандана у модерној политичкој упоредној пракси.
1. Црногорски систем владавине би се најпрецизније могао окарактерисати као компетитивни ауторитаризам. За разлику од чистог ауторитаризма, у овом систему опозиција постоји и дозвољена је њена ограничена улога у виду паравана који би режим требало да легитимизује према споља. По томе он има доста сличности са некадашњим Милошевићевим системом у Србији, али постоје и суштинске разлике. Једна од основних разлика односи се на ниво организовања опозиције у једној и другој држави. Њена карактеризација као неспособне, некомпетентне и неорганизоване у црногорској прошлости није била далеко од истине. Међутим, то не мења чињеницу да клијентелистички режим онемогућава слободне изборе различитим злоупотребама попут куповине гласова, притиска на запослене у јавном сектору и њихове породице, ускраћивања различитих бенефиција итд.
Са друге стране, како би одржали легитимитет, функционери ДПС и њихови истомишљеници свој аутократски модел владања желе да представе као „демократско уређење са предоминантном партијом“, упоредивши га чак са вишедеценијском владавином Либерално-демократске партије у Јапану, што нема много додира са реалношћу. Поред злоупотребе државних институција, кључна ствар црногорске контроле избора је употреба апарата силе и претње њиме. Иако се огољена сила често не види, октобарски протести прошле године показују да режим не преза од њене употребе уколико перципира довољну угроженост сопствених позиција.
2. И десет година од, најблаже речено, спорно проведеног референдума у Црној Гори, и даље тиња дихотомија на индепендисте и заговорнике неке форме државне заједнице са Србијом, а самим тим и многе друге поделе које се на њу калеме. Полазишна поларизација чија је суштина разилажење у погледу српског или црногорског националног идентитета представља кључан јаз на црногорској политичкој сцени.
Отуда постоји предност Ђукановићевог режима која је садржана у томе да он лаковерне гласаче може да увери да опозиција репрезентује стране интересе (односно српске, а посредно и руске), за разлику од њега који заступа стриктно црногорске. Тиме он од опозије жели да креира форму испражњену од суштине, подржану споља, како би је дискредитовао тамо где перципира да је најслабија – на питању легитимитета у заступању интереса државе Црне Горе. 3. Индепендистички блок, због своје континуиране антисрпске и сходно томе проНАТО позиције, има подршку Запада, и у тој кожи се до сада осећао комфорно. Био је у обавези да беспоговорно следи унапред дефинисани „евроатлантски пут“ и испуњава обавезе које му намећу атлантисти, док је заузврат несметано могао да спроводи политичку репресију, преумљење стотина хиљада људи противно њиховој вољи и од Црне Горе ствара приватни конгломерат. Општа је непознаница какав ће развој догађаја бити уколико он буде народном вољом присиљен да из јединог до сада познатог оквира искорачи. Помоћник заменика америчког државног секретара за наш део света Брајан Хојт Ји је у кратком временском интервалу два пута боравио у Црној Гори, а његови закључци су левитирали између тога да је „јасно да постоји руски утицај на изборни процес“ и још јаснијег стављања до знања да је садашња кохабитациона влада успешна, што имплицира да влада САД остаје верна свом вишедеценијском савезнику. Са друге стране, примарни руски интерес је да очува реноме ревитализоване глобалне силе, са заустављањем НАТО проширења на глобалном нивоу као окосницом симболичког повратка на међународну позорницу у супертешкој категорији. У регионалним медијима готово у потпуности неиспраћена, недавна незванична посета Сергеја Лаврова Подгорици сада добија јасније обрисе уколико се има у виду повратак готово потпуно изгубљене и беспомоћне опозиције на велику сцену. У процепу два суперинтереса налазе се многе стратешки спорне територије, а избори у држави која уз Сирију представља једини излаз на Медитеран који није под макар посредном контролом НАТО далеко превазилазе њен објективан значај, капацитете и предност коју евентуално може донети као плен у евентуалном сучељавању. 4. Мило Ђукановић технику владања у континуитету прилагођава како спољним тако и унутрашњим околностима и довео је готово до савршенства. Упркос потпуној идеолошкој трансформацији, он успева да овлада клановско-племенским системом који није далеко одмакао од најранијих схватања политике као полуге за репресију и осигуравање стечених положаја моћи и богатства. Окоштали апарат који је Ђукановић наследио из комунистичког периода, а затим прилагодио новонасталим околностима до сада је функционисао беспрекорно. Специфична перцепција политике у Црној Гори, става према ауторитету, друштвеној хијерархији и завету предака умногоме објашњава због чега је то тако. Међутим, овакве политике у занемарљиво малим државама попут Црне Горе имају свој рок трајања, који пресудно зависи од воље онога ко спонзорише такав режим. Најскупља, најквалитетнија, најсвеобухватнија, али и за црногорске услове уобичајено нетранспарентна предизборна кампања су довољан показатељ значаја овог изборног циклуса. Избори у Црној Гори никада до сада нису били само дан одлуке о томе ко ће управљати државом у наредном мандату. Они су често значили одлуку о идентитету, будућем државном статусу и осталим виталним питањима. Питање сналажења Ђукановића у опозицији и садашње опозиције на власти оптеретиће будућност Црне Горе, ненавикнуте на мирне политичке промене. Евентуална убедљива победа опозиције могла би да значи и значајније приближавање Србији, посебно имајући у виду пораст утицаја руског фактора. Какав год исход предстојећих избора да буде, опасност ће лежати у томе што ће позиције бити изједначеније него икада до сада. Уколико се и догоди то чудо па Црна Гора први пут у својој историји промени власт на изборима, нико не гарантује да ће владајући ДПС да препусти управљачке узде неком другом без великих политичких потреса. А политички потреси су оно што најмање од свега треба да забрињава грађане Црне Горе у периоду који следи. Извор: Нови Стандард
