Правда

Пише: Жељко Цвијановић1. У Црној Гори завршено је нерешено, додуше на изборима прилично нерегуларним – хајде што се крало и плаћало за гласове, него је на сам дан избора власт инсценирала државни удар, који је назван покушајем хапшења Мила Ђукановића из Србије. О саставу владе одлучиће мањине, исто као на референдуму пре десет година. То ће рећи да права политичка криза у Црној Гори тек почиње. Земља је, као јабука, подељена око Ђукановићеве владавине. Судећи према непотпуним резултатима избора, тек нешто мање је – условно гледано – (али ипак мање) подељена око геостратешког пута земље и уласка у НАТО, будући да странке које су опредељене за улазак Црне Горе у тај савез простим пребројавањем ипак имају неку већину. О бољем животу још увек нема говора, као, додуше, ни у једној земљи Централног Балкана. 2. То значи да је Црна Гора блокирана на питању Мила Ђукановића и да ће, ако напабирчи довољан број посланика, његова владавина истовремено блокирати све остале процесе у земљи, па чак и улазак у НАТО. Тачно је да је Ђукановић мотор уласка Црне Горе у НАТО, али већ неко време, посебно после недељних избора, он ће бити и главна кочница на том путу. Зато не бих био зачуђен да већ ноћас западни амбасадори који су дошли на честитање затраже од Ђукановића абдикацију у корист неког мање омрзнутог функционера ДПС како би формирали комотнију већину, која неће реметити пут Црне Горе на запад. 3. Ако не буде тако, црногорска опозиција – бар три њене водеће листе – временом ће, забављена тиме колико је близу смени Ђукановића, брисати или гурати у други план међусобне политичке разлике, што би у перспективи можда и од Кривокапића дало направити антинато активисту, бар онаквог какав је то данас Медојевић. Али ни окупљање око ДПС без Мила не обећава стабилност земљи, у којој је он успевао да деценијама балансира интересе западних сила и алавих домаћих актера из подземља и сутерена. Речју, Мило је Западу постао озбиљна сметња, али нови Мило се не прави преко ноћи. Мило је тако, упркос убедљивом резултату, остао заглављен: он више никад неће моћи да влада као некад, одакле и они из опозиције, поучени примером Позитивне, који би сад ушли с њим у власт жртвују не тако неизвесну будућност за не тако извесну садашњост. Али Мило, како се видео, не може ни да падне, како је требало. Заједно с њим остаје заглављена и Црна Гора. Нови круг кризе у земљи почеће већ ноћас и нико не може да претпостави у ком правцу ће се она кретати и шта ће донети. 4. Србија – којој је данашња инсценација државног удара у Подгорици показала да је Ђукановићева Црна Гора, упркос фолирању добрих односа са врхом Србије, сматра непријатељском земљом – има разлога да жали што Ђукановић није убедљиво поражен. Али има разлог и за радост: онај Мило који је могао да буде полуга западног притиска на Србију – никад више. Те снаге више нема. Па ипак, више од свега, Србија има разлога да због Црне Горе буде забринута: њена нестабилност биће радиоактивна, и зато је последњи од последњих тренутака да се Београд озбиљно заузме за права и положај тамошњих Срба. Мање од тога се не може. Извор: Нови Стандард