Правда

Кључна ствар која треба да се схвати у руском ставу према овом, и осаталим недавним сукобима са САД, је да је Русија још увек слабија него САД и да због тога не жели рат. То, међутим, не значи да се она не припрема активно за рат. У ствари, она врло много и активно ради на томе. Све ово значи да ће до конфликта доћи, а да Русија треба да га ограничи колико год је то могуће, анализира  The Saker за Unz.com.

У теорији, ово су, грубо речено, могући нивои конфронтације:

Војно одмеравање “а ла Берлин 1961. године.“ Неки би могли тврдити да се управо то већ сада догађа, само на много удаљенији и мање видљив начин.

Један војни инцидент, као онај који се десио недавно када је Турска оборила руски Су-24 а Русија одлучила да не узврати.

Низ локализованих сукоба сличних онима који се тренутно дешавају између Индије и Пакистана.

Сукоб ограничен на сиријско ратиште (рецимо попут рата између Велике Британије и Аргентине над острвима Малдива).

Регионални или глобални војни сукоб између САД и Русије.

Термонуклеарни рат између САД и Русије.

Оно што је могуће да се деси јесте такозвана “хоризонтална ескалација“ или “асиметрична ескалација“ у којој једна страна бира да не подиже улог или директну ескалацију, него уместо тога бира други циљ за одмазду, не нужно неки вреднији, само другачији на истом нивоу идејног значаја (у САД су Џошуа Ипстејн и Спенсер Бакиц урадили највећи део сјајног рада на ову тему.)

Главни разлог зашто можемо очекивати да Кремљ покуша да пронађе асиметричне опције да одговори на амерички напад, је да је у сиријском контексту Русија нешто слабија од САД и НАТО-а, у квантитативном смислу. Логично решење за Русе је да употребе своје квалитативне предности или да потраже “хоризонталне циљеве“ као могућу осветничку опцију. Ове недеље се догодило нешто веома интересантно и веома некарактеристично: генерал-мајор Игор Конашенков, начелник Управе за услуге медија и информисање Министарства одбране Руске Федерације, отворено је поменуо једну такву опцију. Ево шта је он рекао:

“Што се тиче Кирбијевих претњи о могућим губицима руских авиона и слања руских војника назад у Русију у врећама, ја бих рекао да знамо тачно где и колико “незваничних специјалиста“ ради у Сирији и покрајини Алепо, и знамо да су они умешани у оперативно планирање и да надгледају рад милитаната. Наравно, неко може да настави да инсистира на томе да су они неуспешно укључени у покушају да раздвоје ал-Нусра терористе од “опозиционих“ снага. Али ако неко покуша да примени ове претње, то ће без сумње значити да ће ови милитанти морати на време да се изгубе одатле.“

Лепо, зар не? Чини се да Конашенков прети “милитантима“ али је поменуо да постоји доста “незваничних специјалиста“ међу тим екстремистима и да Русија тачно зна где су и колико их има. Наравно, званично, Обама је изјавио да постоји неколоко стотина таквих америчких специјалних саветника у Сирији. Добро обавештени руски извор указује на то да постоји до 5.000 страних “саветника“ до Такфириса укључујући око 4.000 Американаца. Претпостављамо да је истина негде између ове две цифре.

Тако да је руска претња једноставна: нападните нас, и ми ћемо напасти америчке снаге у Сирији. Наравно, Русија ће оштро негирати циљање америчких војника и инсистирати на томе да је удар био само против терориста, али ће обе стране знати шта се десило. Занимљиво, само прошле недеље је новинска агенција Ираниан Фарс известила да се такав руски напад већ догодио:

“Руски ратни бродови су испалили три калибарске ракете на базу страних обавештајаца за координацију операцијама у Дар Еза региону у западном делу Алепа близу Саман планина, убившти 30 израелских и западних обавештајаца,“ цитирао је сервис за арапски језик руске новинске агенције Спутњик оно што је извор у Алепу изјавио у среду. Оперативна сала је била смештена у западном делу покрајине Алепо у средини високих Саман планина и старих пећина. Тај регион је дубоко у ланцу планина. Неколико америчких, турских, саудијских, катарских и британских обавештајаца је убијено заједно са израелским обавештајицима. Страни обавештајци који су убијени у оперативној бази у Алепу су усмеравали терористичке нападе у Алепу и Идлибу.“

Било да се ово стварно догодило или да су Руси пустили такве приче да би указали да се то може десити, остаје чињеница да би америчке снаге у Сирији постале очигледна мета за руску одмазду, без обзира да ли крстарећим ракетама, гравитационим бомбама или директном оперативном акцијом руских специјалних снага. САД такође има неколико тајних војних инсталација у Сирији, укључујући најмање један аеродром са Б-22 Оспреy авион који је намењен за више мисија.

Још један занимљив недавни развој о ком је известио Фокс њуз  да Руси распоређују С-300В (звани “СА-23 Гладијатор антиракетни и противавионски систем“) у Сирији. Резимираћемо овај систем тако што ћемо рећи да С-300В може да ангажује балистичке ракете, крстареће ракете, веома ниске РЦС (“невидљиве“) авионе и AWACS  авионе.

Ово је одбрамбени систем на нивоу војске/војног корпуса, способан да одбрани највећи део сиријског вазушног простора, али такође и да досегне до Турске, Кипра, источког Медитерана и Либана.

Моћни радари овог система не само да могу да открију и лоцирају америчке авионе (укључујући и “невидљиве“) на великој удаљености, него такође могу и да обезбеде огромну помоћ за неколико руских ваздушних супериорних авиона дајући им јасне слике неба и непријатељских авиона помоћу шифрованих веза са подацима.

На крају, америчка ваздушна доктрина изузетно зависи од употреба AWACS авиона за усмеравање и подршку америчких бораца. С-300В ће присилити САД/НАТО AWACS да раде са најнезгодније удаљености. Између радара дугог домета руских Сухоја, радара на руским крстарицама на сиријског обали, и С-300 и С-300В радара на терену, Руси ће имати много бољу преглед о ситуацији него Американци.

Чини се да се Руси труде да надокнаде своју бројчану инфериорност распоређивањем врхунских система за које САД нема прави еквивалент или добре контра-мере.

У суштини, постоје две опције одвраћања: порицање, када спречавате непријатеља да погоди своје циљеве, и одмазда, када правите трошак непријатељског напада неприхватљиво висок за њега. Чини се да Руси следе обе стазе истовремено. На тај начин можемо сумирати руски приступ као:

Одлагање сукоба што је дуже могуће (купују време)

Покушај да било какву конфронтацију задрже на најнижем могућем ескалаторном нивоу

Ако је могуће, одговарање асиметричним/хоризонталним ескалацијама

Уместо “превладавања“ против САД/НАТО-а – начинити трошкове напада превисоким

Покушај да се изврши притисак на америчке “савезнике“ у циљу стварања тензија унутар царства

Покушај да се САД паралише на политичкм нивоу чинећи политичке трошкове напада превисоким

Покушај да се постепено створе услови на терену (Алепо) да би се амерички напад начинио узалудним, анализира The Saker.

Код оних који су одрасли уз холивудске филмове и који још увек гледају ТВ, ова врста стратегије ће изазвати само фрустрацију и осуду. Постоје милиони страгега из фотеље који су сигурни да би они обавили посао много боље него Путин у борби против америчког царства. Ови људи нам сада говоре да је Путин “продао“ Сиријце (и Новорусе) и да ће Руси учинити све да победе ово Англо-Зионистичко царство. Добра вест је да ни један од ових стратега из фотеље не седи у Кремљу и да су се Руси држали своје стратегије током протеклих година, дан по дан, чак и када су критиковани од стране оних који су желели брзо и “лако“ решење.

Али главна добра вест је да руска стратегија ради. Не само да се нацистичка окупација Украјине буквално распада, него су и САД у суштини остале без опција у Сирији.

Једини логични кораци преостали за САД у Сирији је да прихвате руске услове или да оду. Проблем је што се чини да некнозервативци који воде Белу кућу, Конгрес и корпоративне медије, нису уопште “рационални.“ То је разлог зашто су Руси користили толико тактика одуговлачења и зашто су поступали тако опрезно: они се баве са професионално неспособним идеолозима који једноставно не играју по неписаним него јасним правилима цивилизованих међународних односа. То је оно што чини тренутну кризу много гором чак и од кубанске ракетне кризе: једна суперсила је очигледно полудела.

Да ли су Американци довољно луди да ризикују Трећи светски рат због Алепа?

Можда да, можда не. Али шта ако преформулишемо питање и питамо:

Да ли су Американци довољно луди да ризикују Трећи светски рат како би одржали свој статус “неопходне светске нације,“ “лидера слободног света,“ “града на брду“ и свих осталих империјалистичких глупости?

Ту бисмо могли рећи да јесу, потенцијално јесу.

На крају крајева, неконзервативци су у праву када осећају да ако се Русија извуче са отвореним пркосом и победом над САД у Сирији, нико више неће озбиљно схватити Англо-Зионисте.

Шта мислите како ће неоконзервативци размишљати када виде председника Филипина како јавно назива Обаму “курвиним сином“ и затим говори ЕУ да иду и “ј*** се“?

Наравно, неоконзервативци ће још увек моћи да нађу неку утеху у тешкој покорности европских политичких елита, али ипак – они знају да је то писање по зиду и да се њихово царство брзо распада, не само у Сирији, Украјини или Азији, него чак и унутар САД. Највећа опасност овде је да би неоконзервативни могли покушати да окупе народ око заставе, било режирањем још једне операције под лажном заставом или изазивањем праве међународне кризе.

У овом тренутку, све што можемо да урадимо је да чекамо и да се надамо да унутар америчке владе има довољно отпора да спречи напад САД на Сирију пре него што дође следећа управа. Чак и они који нису присталице Трампа, признају да је Хилари и њена зла сплетка русофобичних неоконзервативаца толико лоша, да онда Трамп ипак пружа неку наду, барем у односу на Хилари, пише The Saker.

По мишљењу аналитичара ако Трамп победи, онда руска стратегија у суштини бити оправдана. Једном када Трамп уђе у Белу кућу, постоји бар могућност свеобухватног редефинисања америчко-руских односа који би, наравно, почели са де-ескалацијом у Сирији: док Обама/Хилара категорички одбијају да се одрекну ИД (под тиме мислимо на ал-Нусру, ал-Каиду, и све друге њихове деноминације), Трамп изгледа одлучан да им се озбиљно супротстави, чак и ако то значи да Асад остане власти. Ту дефинитивно има основа за дијалог. Ако Хилари уђе у Белу кућу, онда ће Руси морати да донесу значајну одлуку: колико је важна Сирија у контексту њиховог циља да поново суверенизују Русију и оборе Англо-Зионистичко царство?

Други начин формулисања истог питања је “да ли би се Русија радије сукобила са царством у Сирији или у Украјини?“

Један од начина да се измери расположење у Русији је да погледате говор недавног закона предложеног од стране председника Путина и усвојеног од стране Думе, а који се бави питањем Споразума о управљању и диспозицији плутонијума (ПМДА) између Русије и САД, који је, поново, видео САД како не испуњава своје обавезе и коју је Русија сада суспендовала.

Оно што је интересантно је Путинов говор којим је практично поставио Америци услове по први пут у историји:

Смањење војне инфаструктуре и броја америчких војника стационираних на територијама НАТО чланица које су ушле у савез после 1. септембра 2000. године, до нивоа на ком су били када је споразум првобитно ступио на снагу.

Одбацивање непријатељске политике САД-а према Русији, што се треба спровести укидањем Магнитски закона из 2012. године и услова Закона за подршку слободи Украјине из 2014. године, који су усмерени против Русије.

Укидање свих санкција уведених од стране САД Руској Федерацији, руским физичким и правним лицима.

Накнада за сву штету коју је Русија претрпела као резултат увођења санкција.

САД такође мора да приложи јасан план за неповратно располагање плутонијумом које покрива ПМДА.

Сада Руси нису у заблуди. Они добро знају да САД никада неће прихватити такве услове. Па о чему се онда овде заправо ради? То је дипломатски, али недвосмислен начин да се Америци каже иста ствар коју је филипински председник Дутерте (и Викторија Нуланд) рекао ЕУ.

Време је да Американци почну да обраћају пажњу, завршава анализу The Saker.

Извор: webtribune.rs