Правда

Пише: Милош Здравковић Локални избори у БиХ су завршени, а постизборна прича је остала иста као после претходних и вероватно будућих избора. Да се прича не би понављала у недоглед, а како би комшилук био миран и напредан, јер само ако је комшији добро и мени може бити,а инспирисан видеом сада већ познатог босанског јутубера, Амира Хаџића покушао сам да дам своје виђење стања ствари. Не пледирам да сам управу, али су моје намере искрене. Познато је да се Велики договорају, а мали свађају. Мир у БиХ је заливен крвљу сва три народа и вере, уз договор моћних у Дејтону и политичким компромисима на силу по мери моћних. Преваре, пљачка народа све три конфесије, мржња настала на темељима рата – то је политичко и државно обележје послератне БиХ (као и уосталом целог западног Балкана). Међусобно Бошњаци, Срби, Хрвати, политички ратују на врло специфичан начин. Нарочито у време избора. Парламентарних, те за избор чланова председништва. Новина је да се то сада дешава и у време локалних избора. Националне елите смишљају стратегију како од противника (пре свега у свом националном корпусу) отети што више. Различити су модели напада и одбране. Хрвати се самозаштићују тако што се хомогенизују око једне странке (ХДЗ БиХ и Драгана Човића као лидера) како их Бошњаци не би прегласали. Одскора слично раде и друга два, бројнија народа, у срединама где је национална супрематија проблематична. Расипање националних гласова сматра се луксузом на који право понајмање имају најмалобројнији – искуство Хрвата, којима су Бошњаци два пута заредом изабрали Жељка Комшића за члана председништва БиХ, иако је свима било јасно да господин Комшић није избор грађана БиХ хрватске националности. Слична ситуација је и када су у питању грађанске, леве странке. И оне се удружују како би победиле националне, десне странке. Иако је у БиХ одавно веома упитно шта су то, и да ли су то заиста леве странке. Из таквог послератног амбијента на недавно одржаним локалним изборима појавиле су се три средине са тотално другачијом логиком. У Жепи, некада ратној енклави, Бошњаци су дали подршку српском начелнику с листе СНСД-а Милорада Додика, у Варешу су сва три народа подупрла ХДЗ-овог начелника Здравка Марошевића, слично као и у Добоју где је СДС-ов кандидат Обрен Петровић победио кандидата Додиковог СНСД-а, захваљујући гласовима Бошњака. Те су општине због тога постале медијска сензација. У њих хрле новинарске екипе како би писале о чуду невиђеном. Замислите, нису гласали за “свога”, већ су глас дали најбољем. И то оном кога је предложио други народ. Још једно чудо догодило се у федерацији БиХ. Неколико “отпадника” од националних странака победило је као независни кандидати. Ипак, то су само изузеци који потврђују правило. У локалним заједницама мање је битна националност. Несавршен изборни закон извор је свих проблема на “вишим нивоима”. Примера ради, као када изборним инжењерингом други Хрватима бирају њихове представнике. Док је год тако, народи ће се удруживати како би изабрали своје. Малобројнији ће се удруживањем штитити од бројнијих, који опет нису толико бројнији да би могли да изађу са много кандидата, па да бирају најбољег, већ оног које су понудиле актуелне политичке структуре. Зато треба израдити политички систем у коме ће се сви осећати равноправно. Решење је комбинација грађанско-националног модела. А то је по мом мишљењу једино могуће успостављањем БиХ с три федералне јединице, унутар којих би се уредила национална, грађанска и мањинска права. Примера ради, на изборима би постојале листе по којима би се одређивале фиксне квоте за мањине у већински хрватском, српском или бошњачком ентитету. Тако уређеном државом би највише профитирале грађанске странке, јер би националне изгубиле ону стартну предност „чувара националног идентитета“. Националне сада опстају управо на двоентитетском моделу који генерише страх од прегласавања других. Нарочито унутар хрватског народа. Овако уређена заједница би ојачала државу јер би била, поштенија, јефтинија, функционалнија и не би се бавила националним, већ економским питањима. Мишљења сам такође да макар за почетак, требало да се организују заједно парламентарни и локални избори за све структуре власти, да би се време подгрејавања националних тензија свело на минимум. Оваква каква је, БиХ тоне у муљ унитаризма и сепаратизма. Да не будем погрешно схваћен као неко ко мисли да су унитаризам и сепаратизам сами по себи неке злочиначке идеологије, већ је ово реалност и опасност нашег подељеног поднебља. Свесне наших мана, велике силе су и створиле овакву БиХ која је другачија по свом уређењу од већине других држава, мада ово свакако није јединствен случај у свету. Што пре творци и јемци Дејтона схвате да је решење организовање БиХ у три националне заједнице (ентитета), то ће се пре угушити идеје оних који у миру планирају да освоје оно што нису успели у рату, односно оних који у послератној Босни нису дошли до свог парчета колача. Усијаним главама је потребно објаснити да међународне споразуме, које су направиле велике силе није могуће мењати без амина истих. Дејтонски мировни споразум је оквир за постојање БиХ и два ентитета који нису држава али су део БиХ. Тако Република Српска се не може отцепити из БиХ, нити федерација БиХ мајоризовати Републику Српску. Запад пре свега САД и ЕУ под чизмом НАТО одржавају БиХ као државу чланицу УН. Руска федерација има интересе у БиХ посебно у Републици Српској. Мишљења сам да је стога паметније да се комшије окрену једни другима и да се боре за економију која ће БиХ учинити бољим местом за живот а све Бошњаке, Хрвате или Србе далеко срећнијим људима. Извор: Правда