Посета Горанцима и помоћ тамошњој основној школи
Први циљ Чеха је била Гора. Тамо су посетили основну школу 25. мај у селу Враниште. Горанци су верни Србији и исто као и Срби и они су на Космету угњетавани од стране албанских екстремиста. За то су Чеси одлучили да помогну бар мало и Горанцима. Њиховој школи су поклонили пројектор и опрему за фискултурну наставу и спорт и деци су поделили слаткише и свеске. 
То је био већ трећи пут када су у оквиру путовања на Космет посетили и Гору. Многи од њих нису раније никада чули за Гору и за то су им Горанци као Срби муслимани, који су увек лојалнији Србији, посебно интересантни и имају према њима велике симпатије. Горанци су им причали о терору који су доживели од стране УЧК после 1999. Од тада је у Гори све мање Горанаца, који одлазе због лоше ситуације (раније безбедносне, сада економске). Сада за Горанце представља највећи проблем (поред економских проблема наравно) један мали део припадника њиховог народа који се изјашњавају као Бошњаци. Они желе да наметну Горанцима бошњачки идентитет и у томе их максимално подржава Приштина. Горанци се томе одупиру и у сваком погледу су верни Србији и желе да деле судбину са својом браћом Србима. Чесима су поготово интересантни Горански обичаји и култура. У оквиру посете селу Враништу су обишли и локалну џамију и сазнали су пуно интересантних ствари о исламу, који је ипак за Чехе мало ексотична религија.
Царски град Призрен
Тог дана су такође обишли и прелеп царски град Призрен и посетили су цркву св. ЂорЂа. Ту су се такође састали са својим пријатељом Звонком Михајловићем, истакнутим лидером Срба на Косову и Метохији и председником окружног одбора Српске радикалне странке, са којим већ годинама сарађују. Чеси су се опет убедили да је Призрен један од најлепших српских градова, овај царски град поготово улепшава чињеница да је сачувао историјски центар и ориентални дух, који му даје изванредну лепоту. 
Бисери овог града су тврђава, богословија, црква св. Ђорђа и пре свега Богородица Љевишка. Сва ова места су Чеси посетили већ претходних година. Милицу, последње српско дете које живи у Призрену, су обишли и овог пута.
Помоћ основној школи у општини Ново брдо
Следећег дана су Чеси посетили основну школу свети Сава у селу Јасеновик у општини Ново Брдо. Овој школи су носили помоћ и прошле године. Сада су јој донели лап топ, пројектор, грејалицу и наставна средства за ликовно и фискултуру. Деци су поделили слаткише и свеске. Деца су припремила за госте из Чешке представу „Аналфабета“ од Бранислава Нушића. Представа је била прелепа и сви су се одушевили. Од свих општина са српским енклавама, које су Чеси имали прилику да у задњих неколико година обиђу, овде је ситуација најтежа. Ново Брдо су посетили већ по трећи пут и опет су се у то уверили. Срби у Новом Брду су дан данас изложени дискриминацији и угњетавању од стране Албанаца. Узурпирана им је имовина, Албанци намерно терају своју стоку у српске њиве и баште да би тако уништавали српску имовину. Краду Србима дрво и стоку. 
Као што је познато Косовска полиција неће да реагује и неће да заштити Србе. У општини Ново брдо тако Срби нажалост живе у великој не извесности и страху. С друге стране је јако позитивно да Срби у овој општини имају високи наталитет и имају редовно по троје или четворо деце. 
Конкретно су Чеси помогли Николи Трајковићу и његовој жени Анђели из Ораховца, који имају бебу Иконију. У Великој Хочи су помогли Небојши Накаламићу и његовој жени Ваљбони који имају малу децу, синове Луку, Сашу и Арсенија, који се родио тек пре два месеца. Небојша због сиромаштва није могао да нађе жену у својој средини и за то је морао да потражи жену у Албанији. Његова жена Ваљбона је Албанка и била је католкиња, али после удаје је прешла у православље. Савршено је савладала српски и одлично се уклопила у српску средину у Великој Хочи. Интересантно је да је њена породица српског порекла, некада су њени преци били Срби православци, али због албанизације, коју су спроводиле албанске власти морали су њени преци да се албанизују. Били су принуђени да напусте православље и пређу у католичанство, добили су албанска имена и временом су заборавили и српски језик и данас причају само албански, али се још увек сећају свог изворног српског презимена. Њихов потомак Ваљбона се тако сада вратила вери и језику својих предака. Причала је измедју осталог како је њена породица у време Енвера Хоџи кришом слушала српску музику и како се данас у Тирани у кафићима често слуша српска музика. Срби могу бити поносни колико је њихова музичка култура популарна широм Балкана. 
Даље су Чеси помогли породици Симић из Велике Хоче. Крста Симић због сиромаштва такодје није могао да надје жену у својој средини и за то је и он довео невесту из Албаније. Његова супруга Пранвера је из албанске породице, њен отац је муслиман и мајка католкиња. Јако је лепо чути да без обзира на разне вероисповести сви се лепо слажу и толерантни су. Њена породица из Албаније је редовно посећује. Свом мужу Крсти је родила синове Стефана и Алексу и сада је по трећи пут трудна и опет чека мушко дете. И Пранвера је лепо научила српски и заволела је завичај свог мужа, српска средина ју је јако лепо прихватила. Причала је како у њеном родном селу у Албанији има позната православна црква коју редовно обилазе православни верници. Срби могу да буду правом поносни на своју толеранцију, да скроз без било каквих проблема прихватају у своје средине Албанке које су се удале за Србе и тако показују да љубав побеђује мржњу.
Помоћ за сиромашне породице у српским енклавама
Наредног дана су Чеси поделили помоћ сиромашним породицама у општини Ораховац. Дали су им помоћ у виду гардеробе и играчака за децу, хигиенских средстава и дуготрајне хране. Све те породице којима су помогли су јако сиромашне јер им Албанци из околних села узурпирају њихова имања. Они зато не могу да се баве пољопривредом, не могу да дођу до својих њива и шума. За зиму морају да купују дрво и ако имају своје шуме, али те су узурпиране. Ни посао у свом селу не могу да нађу и за то морају да живе од социалне помоћи коју добијају од Србије и од државе Косово и која је јако мала.
