Правда

Захваљујући свом понашању, јасној опредељености за мир, привржености дијалогу и преговорима, реформама, Србија коначно има прилику да свакоме каже шта мисли и да реагује на ствари које су очигледно, флагрантно кршење и људских права и свих оних вредности на којима почива и сама Европа. Зато, кад неко држи мису усред Загреба усташким генералима, диже споменик терористи Миру Барешићу, или позива на рат попут Сефера Халиловића, ја, осим што желим на то да реагујем, имам и обавезу. Министар сам спољних послова и радим тачно оно што би, по правилима службе, урадио и министар спољних послова, рецимо, Пољске, Чешке или Француске, да неком у Немачкој падне на памет да подигне споменик, рецимо Рудолфу Хесу, да не идемо даље од тога. Или да у Минхену одрже мису Герингу, Фон Папену и Кајтелу. Или да неко изјави како ће било која држава у њиховом окружењу нестати. Ово су речи којима први потпредседник Владе Србије и шеф дипломатије Ивица Дачић објашњава неке своје иступе од избора наовамо, које карактерише „наелектрисаност” и оштрина у наступу према неким хрватским и бошњачким званичницима. Али, неувијено и оштро недавно је „испрозивао” чак и другог човека немачке дипломатије Михаела Рота. Отуда и питање зашто као шеф дипломатије, дакле, неко ко би требало да наступа више „у рукавицама”, све чешће посеже за горљивом реториком? – Шеф дипломатије је неко ко и у рукавицама и без њих, у свакој ситуацији, било којим околностима, има једну, основну дужност. Да заступа интересе своје земље, а поготово, да реагује кад су они на било који начин угрожени. То никако не значи да он треба да подстиче, навија или пропагира лоше односе са светом и суседима, и ја то и не радим. Извор: Политика