Пише: Ђоко Кесић Догодило се оно прво. Драган Шутановац је нови председник Демократске странке! Том политичком некрологу нема се шта дописати. Да се разумемо: Било ко од четири кандидата, који су изигравали демократску процедуру америчког изборног система, не би усрећио политичку Србију нити би оживео демократске идеје које је 19. фебруара 1919. године далековидо утемељио политичар и државник Љубомир Давидовић на основачком скупу Демократске странке у Сарајеву. Јер избори за ново руководство „жутог предузећа“ био је заправо парастос, а Драган Шутановац, против тог човека немам заиста ништа, изабран је за привременог капелника који ће чинодејствовати по устаљеном протоколу вере, али без уважавања имена и лика покојника. Било ко од четири кандидата, или су политички потрошени и доказано неспособни, или су анонимусу без кредибилитета, нико није дорастао политичком изазову пред којим се налази Србија нити је могао да се исправи као вођа демократске опозиције која је Србији нужна као хлеб. Демократска странка свом новом председнику дала је све, исписала му биографију, дала му министарска и друга звања, титуле и лукреативне послове. Он њој није дао баш ништа. Јер, како год видим господина Шутановца, с којим се дуго знам и нисмо имали личних неспоразума, прва ми је мисао да се он у политици пограшно запослио. Да није политике Шуле би вероватно остао познат као зет Мирослава Илића. Ако би данас направили анкету међу „жутима“ с питањем који је допринос Драгана Шутановца Демократској странци и који је он политички траг оставио у том послу који радио скоро двадесет година. А Шутановац је ушао у политику, односно у Демократску странку 1997. Највећи његов допринос је инстикт да се убаци у праву екипу и да се спријатељи с Борисом Тадићем. Та шачица политичке нејачи која је бирала свог председника, да је имала бар мало духа одржала би изборе у својој бившој бази – Српској напредниј странци. Тамо им је чланство, а остало их је 18.200 који још нису прешли у напредњаке. Да Драган Шутановац није озбиљан играч показује једна бизарна ситница. У време кад је био министар одбране, заједно са тастом Мирославом нашао се на једној лумперајки у Чачку. Музика је тресла народњаке и све је ушло по ћирилици док у једном тренутку ничим изазвани нису се појавили чувени кардио хирург Бошко Ђукановић и његов и мој пријатељ, покојни Милун Раденковић, власник винарије „Раденковић“. Бошко Ђукановић је зауставио музику, он и то уме, пришао оркестру извадио некакву гуту пара и наредио:“Свирајте сад за славу и здравље мога брата Ратка Младића“. У Сали је настао делиријум, баш као да се ту пред њима појавио ђенерал Драгољуб Дража Михајловић. Министар Шутановац и његов таст истог трена су напустили скуп. Толико о Шутановцу, изузев питања – као то он мисли да врати ДС у политичку елиту? Он то једнставно није у стању, то превазилази његову ауру. Јер то је равно вероватноћи да Јоргованка Табаковић призна да се не разуме у гувернерске послове, што је аксиом. Уствари систематско убијање Демократске старнке и и њене суштинске идеје почело је после 5. Октобра 2 000. ДС је била лидер опозиције која се после пада Милошевића уплела невешто у државне послове, руководећи се пре бољшевичким а не демократским принципима, дозволивши да с коалиционим партнерима претвори Србију у своју приватну интересну сферу, што је свакако допринелу убиству Ђинђића и још многим трагичним догађајима којима је Србија тада испоручена. Убијање ДС сурово је наставио Борис Тадић, који јој је, онако без разума шепурећи се као пеливан, забио глогов колац у срце. Али вратимо се основној идеји овог штива. Шта је суштина Демократске странке од њеног оснивања и због чега је она Србији потребна? Велики интелектуалац, државник и политичар, кад је оснивао Демократску странку истицао је да је то политичко удружење – странка – које окупља остварене људе. Њихов основни политички циљ није освајање власти по сваку цену, али примарни смисао демократа је да се створе услови у земљи да се да се друштво развоја уз уважавање модерних демократских и прогресивних идеја, да се апсолутно поштују закони и сваког појединца је циљ да се ствара и брани правна држава... Све наведено потврђује велики списак људи, тада без сумње сам врх српске интелектуалне елите која се нашла у Дому омладине у Београду 3. Фебруара 1990. кад су оснивали обновљену Демократску странку. Тог дана исти простор и исте идеје делили су Борислав Пекић, Милован Данојлић, Љубомир Тадић, Војислав Коштуница, Радослав Стојановић, Александар Саша Петровић, Зоран Ђинђић, Владимир Глигоров,Коста Чавошки, Владета Јанковић, Драгољуб Мићуновић, Гојко Ђого, Марко Јанковић... Од ових начелних идеја у садашњој Демократској странци нису остали ни трагови. Шта сутра може да поправи њен нови председник Драган Шутановац? У политичком смислу и њему самом потребан је политички старатељ.
Странка са унутрашњим сагоревањем
Борба за нову демократију почела је у самој обновљеној Демократској странци од њеног оснивања. Снажне личности нису праштале грешке руководства странке. Већ 28. Јануара 1991. група интелектуалаца, међу којима су били Никола Милошевић, Коста Чавошки, Александар Илић, Александар Саша Петровић,.. напуштају Демократску странку и 12. априла оснивају Српску либералну странку. А 13.јуна 1992 због борбе за боље позиције у руководству ДС странку напуштају Војислав Коштуница, Борислав Пекић,Владета Јанковић, Марко Јанковић,.. и 26. јула оснивају Српску демократску странку. Убрзо Зоран Ђинђић на доста бруталан начин свргава са председничке функције ДС Драгољуба Мићуновића и сам преузима вођство демократа. Драгољуб Мићуновић оснива Демократски центар. Децембра 2004. на иницијативу 11 угледних чланова ДС Чедомир Јовановић бива избачен из странке. За Јовановићем одлази неколицина утицајних чланова ДС који крајем 2005. оснивају Либерално демократску партију. Тај низ завршава Борис Тадић, који је после изборнбог пораза 2012. и низа комедијантских гафова – хоће каки неће каки. Он напушта Демократску странку и оснива сопствену Социјал демократску партију. Али није ни то крај. Биће тога још, амебе се редовно размножавају. Дакле, урнисање Демократске странке и демократске идеје почело је непуну годину после оснивања обновљене ДС. Основна демократска начела Љубомира Давидовића појеле су нове „демократе“ који су разумели да су власт и лично благостање важнији од демократије.Извор: Правда
