Ми смо причали са Милошем, момком великог срца који се посветио волонтерском и хуманитарном раду. Питали смо га шта је држава учинила у знак захвалносзи и као подстицај за још оваквих дела.
Осим Фејсбук кампање за твоја велика дела као појединца да ли ти је неко понудио још неки вид промоције?
- Нажалост, нико се није понудио од мало моћнијих људи да мојим идејама изађе у сусрет раширених руку. Сам се борим уз помоћ медија којима ће моје идеје бити занимљиве, али се плашим да ће све остати само на томе, јер верујем да се то коси са државним интересима и са још разним другим о којима не бих да говорим јавно. Тешко ми је изузетно, изискује много менталне снаге ширити причу здравог разума, а не наилазити на разумевање. Не желим да се у ово меша политика, не припадам никоме од њих нити ме неко "гура" у целој причи осим породице, мојих најближих и самога Бога.
Помажеш старе, болесне и немоћне људе, како ти они одају захвалност?
- Да, помажем старе и болесне, одају ми захвалост лепом речју и искреним осмехом. Некада нису у стању да се насмеју, али веруте да не радим то због нечије захвалности већ због свог васпитања и жеље да некога учиним срећним.
Да ли ти је ико од тих људи понудио неку новчану или било какву другу накнаду?
- Нудили су ми част поједини, али нисам прихватао као што и нећу. Људима је непријатно да им помаже незнанац бесплатно, јер су већ сви научили да се у овој држави нечија пажња чашћава. Имам своја начела и принципе од којих не одступам.
Зашто си се одлучио да помажеш људима без надокнаде?
- Одлука је пала оног тренутка када сам схватио колико ја могу некоме да помогнем, јер имам времема, а немам посао. Могао сам да седим кући и уживам у свему што волим али нисам, не могу вам тачно описати ту енергију која ме води, али је осећај благостања и љубави најбитнији од свега. Јасно ми је да многи не добијају адекватну новчану помоћ да би се осеби бринули, поготово не у такво стању.
Шта мислиш да је потребно променити у систему кућне неге и како би по твом мишљењу то требало регулисати? - Уопште у здравству фали радне снаге, имам утисак да што се тога тиче много шкрипи. Рецимо да постоје одељења од по педесет и више пацијената са само две медицинске сестре у смени. То је основни проблем, мислим да је иста ситуација и у кућној нези. Да није тако ја не бих имао сврхе ни посла. Туђа нега и помоћ су срамота за државу, не постоји друга реч. Ради се о томе да људи који зависе од те новчане помоћи чекају јако дуго на њу, толико дуго да су реалне шансе да то не дочекају, да вам дочарам: највећи срећници је добију за 6 или 7 месеци. Па, ето, и ту видим потребу за променом. Наравно, мито је данас присутно свуда у друштву, па ни здравство није изузетак. Плате доктора јесу понижавајуће мале и скидам капу и поздрављам све поштене вредне и часне докторе, али поједини су рупе без дна, њима би се требало стати на пут.
Колико је људи из медицинске струке (лекара, сестара, техничара) напустило Ужице и отишло у иностранство?
- Немамо тај проблем само у Ужицу, већ у целој Србији и региону. Наравно да их знам доста који су отишли, и оне које управо сада уче језике и полако пакују кофере. Многи од њих су у радном односу, али немају перспективе да остану на истом. Не ради се само о младим људима већ и о оним у познијим годинама.Имате примере да доктори уче језик и одлазе да раде у инострансво као медицински техничари. Мислим да одлази доста квалитетних људи. Државу то очигледно не занима, па сам због тога истог мишљења попут оних који су одустали и решили да дижу сидра.
Који је по твом мишљењу главни проблем српског здравства, од кога треба почети решавање свих осталих проблема?
- Сви су се на неки начин изборили за веће плате док је у здравству већ годинама све исто. Имате армију незадовољних људи који сваки дан спашавају туђе животе, а сви се надају најбољем када зависе од њих. Прво осетно повећати плате, примити "свежу крв" и снагу у испомоћ. Корумпиранима и онима што траже мито одузети дипломе. Знам да је све ово немогуће...
Под идејом “Спас”, можеш ли описати концепт тога, укартко? - Концепт идеје Спас је такав да држава заштити свој болестан народ тако што ће финансирати лечења и скупе операције овде или иностранству. Сведоци смо да се често животи гасе због слабог одзива на хуманитарне акције. Питајте најближе тих несрећника како се осећају. Сматрам да је један живот вреднији од новог аутопута, а када је реч о стотинама онда је свака реч сувишна. Да ли је моја идеја реално спроводљива, не знам али бих волео да јесте. Док ово причам, молим Бога да никада не зависим од туђе СМС поруке, као ни сви ви! Извор: Правда - Марија Душанић
