Истина, шансе да Ангела Меркел одустане од трке за канцеларку нису велике, али наглашава се да су ипак доста веће него што већина људи мисли. А њен наследник би требало да буде њен актуелни моћни министар финансија Шојбле.

Спекулације да ће Меркел одустати стигле су након лоших резултата ЦДУ-а на регионалним изборима, поготово у њеној покрајини Мекленбург - Ворпомерн. Челична канцеларка још није проговорила о могућности да дигне руке од свега, а прави одговор добићемо почетком децембра када се у Есену одржава страначка конвенција.

Ако којим случајем одустане од четвртог мандата, нема никакве сумње ко ће је наследити. Шојбле ужива велику популарност међу народом, али и међу главешинама ЦДУ-а и он једини има кредибилитет да наследи најмоћнију жена света, пише "Политико".

Евентуална владавина Шојблеа можда би одушевила добар део Немачке, али би задала велике главобоље Паризу, Лондону, Риму и остатку Европе. И с пуним правом - његова политика могла би бити погубна за Европску унију, а еврозону би могла покопати!

Немачки министар финансија редовно је критичан према Европској комисији и њеној политици према задуженим јужним чланицама Уније. Редовно испаљује отровне стрелице према Риму, Атини и Лисабону. Попуст имају само оне државе у којима су на власти демохршћани, у том случају им прогледа кроз прсте.

Тако је недавно Шојбле оптужио председника Европске средишње банке Марија Драгија да је његова лабава монетарна политика довела до раста десничарске и популистичке странке "Алтернатива за Немачку" (АфД). Док се преговарало с Грчком, Шојбле је био отворени заговорник идеје да Атина напусти еврозону. И вероватно још верује да је то одлична идеја. Такође, није био благ ни према Португалу. Био је скептичан и према првом пакету помоћи Лисабону, тако да сви сумњају да ће подржати други уколико га Португалци затраже. А вероватно ће га тражити...

"Политико" сматра да таквог једног човека ставити на чело највеће европске економије је - смрт Уније. Односи између "северних кредитора" и "јужних дужника" би се максимално затровали, а политички односи Берлина, Брисела и Франкфурта би се лагано погоршавали до тренутка општег сукоба.

Шојбле би такође имао доста проблема и на домаћој политичкој сцени. Моћни министар има дугу и богату историју сукоба с коалиционим партнером СПД-ом - свађали су се око спољне и унутрашње политике, фискалне политике, пензионог система...

По питању државне сигурности и имиграције, Шојблеова политика се такође битно разликује од оне Ангеле Меркел. Сматра се да неће потпуно одустати од политике "отворених врата избеглицама" коју је осмислила Меркел, али ће драстично заоштрити правила уласка у земљу. Дакле, надзор би требало да буде доста строжи, а протеривање из земље далеко брже и ефикасније.

Што се тиче спољне политике коју би Шојбле спроводио, ту је највише непознаница. Нико нема појма какав има став о Сирији, Украјини и Русији...

У сваком случају, угледни лист упозорава да би шефови ЕУ, док се припремају на живот без Британаца, морали да баце поглед и према Немачкој. Јер, много је непознаница како ће изгледати будућност Уније без Ангеле Меркел...

Волфганг Шојбле рођен је 1942. године у Фрајбургу. Као син некадашњег посланика Демохришћанске партије, Шојбле је наставио очевим стопама и учланио се у подмладак странке, такозвани „Јунге унион“.

Након што је докторирао у области права и економије, Волфганг постаје члан Бундестага 1972. Године. Девет година касније, постаје парламентарни секретар коалицианог блока Демохришћанске партије и Баварске социјалне уније. На том месту задржао се све до 1984. Године, све док га тадашњи канцелар Хелмут Кол није поставио за министра без портфеља у влади Немачке.

У чланку који је 1986. Године објавио „Њујорк тајмс“ наводи се да је Шојбле лично саветовао Хелмуту Колу да се не извињава што је тадашњег лидера СССР Горбачова упоредио са Гебелсом. То је био можда и први пут да се отворено писало о политичкој дрскости и дози гордости која одликује Волфганга Шојблеа.

Као главни саветник Хелмута Кола, Шојбле је наредне, 1987. године био задужен за организовање прве државне посете комунистичког председника Немачке Демократске Републике Ериха Хонекера.

С обзиром да се увелико наметнуо као сарадник и нераздвојни пратилац Хелмута Кола, никога није зачудила одлука немачког канцелара да Хелмута Кола постави за министра унутрашњих послова, а уједно и шефа преговарачког тима за поновно уједињење две Немачке, о чему је дискутовао са Гинтером Краусом, секретаром Источне Немачке. Преговори су успешно окончани у августу 1990. године. Извор: Jutarnji.hr