Уз истицање да су чланице ЕУ усагласиле заједничку позицију према Русији, Рот, државни секретар у немачком Министарству спољних послова, казао је средином прошле седмице и да је Србија донела одлуку да жели да постане чланица ЕУ, потпуно свесна да то „значи да ће током приступног процеса морати континуирано да прилагођава своју спољну политику заједничкој спољној политици ЕУ”.
Узалудан је, дакле, био прошлонедељни покушај Ивице Дачића, министра спољних послова, да заустави позиве да се наша земља прикључи европским санкцијама. Иако је Дачић био сасвим јасан и изричит: „Србија би директно радила против себе ако би увела санкције Русији, која подржава нашу земљу око Косова и Метохије”.
На ову тему убрзо се огласио и Кајл Скот, амбасадор САД у Србији, рекавши да нико од Србије не тражи да бира између пријатељства са Русијом и пријатељства са Западом, али „ако Србија жели да се придружи ЕУ, то није само улазак у једну заједницу јединственог тржишта, већ и у једну унију заједничких вредности, која очекује од својих чланица да се за те вредности и заузму”, што „значи и предузимање акција кад једна земља прекрши међународне норме”.
Скотов став одмах је изазвао веома оштру реакцију Александра Чепурина, амбасадора Руске Федерације у Београду, који је Скоту поручио да се меша у ствари за које није надлежан. „Да ли је Кајл Скот амбасадор ЕУ или амбасадор САД?”, упитао је Чепурин.
А шта се крије иза тог устаљеног дипломатског речника западних политичара (међу којима су и Дејвид Мекалистер, известилац ЕП, и Мајкл Давенпорт, шеф Делегације ЕУ), када кажу да Србија мора да се придружи ЕУ у спровођењу њене спољне политике, а заправо и санкцијама према Русији, уз истовремени нагласак да нико не тражи од Србије да прекине везе с Русијом? Зар не би казна искључила пријатељство? Који је то ниво сарадње наше земље с Русијом који би задовољио Запад?
Драгомир Анђелковић, политички аналитичар, сматра да за њих није проблем ако ми можемо с Русијом да одржавамо везе у домену позоришта, хортикултуре и неговања културних вредности. „Али, ако су те везе продуктивне, ако су усмерене ка војнотехничкој сарадњи и јачању економске сарадње или подршке Русије Србији у вези с Косовом и Републиком Српском, онда је то проблем. То је цинизам. Значи, своју праву намеру да нас конфронтирају с Русијом маскирају празним причама да немају ништа против добрих веза, али те везе своде на нешто што је маргинално, макар у геополитичком смислу”, каже Анђелковић.
И он наглашава да би одрицање од Русије значило и одрицање од РС и од Косова. „Ако је Србија спремна то да уради, онда она има власт која је потпуно равнодушна према српском интересу. Немци нам постављају као услов нешто што ниједна нормална, суверена држава не може да прихвати. Вероватно би лакше било 1914. прихватити аустроугарски ултиматум него садашње захтеве Немачке, јер је ултиматум Аустроугарске био мањи ударац по српске интересе од овога што Немачка тражи у вези с Русијом”, каже Анђелковић и подвлачи: „Ако је цена евроинтеграција одрицање од самог себе, онда нам те интеграције ипак нису потребне”.
Такође упитана шта се крије иза западне „формуле” кад је реч о односу Београда према Бриселу и Москви, Александра Јоксимовић, директорка Центра за спољну политику, најпре наглашава да ЕУ, суштински, није јединствена у погледу увођења санкција Русији, те се отуд „поставља озбиљно питање колико ће дуго сама Европа истрајати у одржавању оваквог званичног става”.
„Други је пар рукавица”, како каже, то да Унија, имајући у виду да је спољна политика део приче о европским вредностима, очекује од земаља западног Балкана да се солидаришу с њом кад је реч о Русији.
„А управо свест о томе да унутар саме ЕУ тај став није чврст говори у прилог чињеници да постоји једна врста флексибилности коју смо врло често искусили, управо кроз ставове појединих званичника ЕУ, да се од Србије не очекује да се у потпуности са спољном политиком ЕУ усклади одмах, већ током процеса евроинтеграција. Односно, да се Србији отворено не замера на њеном ставу”, каже Јоксимовићева. Додаје да је од кључне важности управо то што Немачка има разумевања за нашу позицију.
Кад је реч о конкретном нивоу сарадње с Русијом који би задовољио Брисел, истиче да је одговор тешко дати, јер у многоме зависи од даљег развоја догађаја на међународном плану. Извор: Политика
