Пише: Мирослав Лазански Да ли је то неко ново приближавање Србије Русији, зашто таквог дочека није било приликом претходне посете господина Патрушева? И зашто полиција има црвене акслбендере на униформама, а војска Србије има жуте, тј. златне? Да није можда, не дај боже, министар Небојша Стефановић више склон „црвенима”? Или то Србија на тај начин шаље дискретне поруке Бриселу и Вашингтону? Не знам, можда и шаље, а можда душебрижници мисле да је требало да постројимо неколико полицајаца из кварта, са Новог Београда: Миту, Жику, Перу и Ђоку... Онако у похабаним униформама и у ципелама које се распадају. С подигнутим пендрецима под углом од 45 степени у знак свечаног поздрава. Мушки би то изгледало.
Претпостављам да душебрижници сада, на основу ТВ снимка, пребројавају и број припадника Министарства унутрашњих послова Србије, који су били постројени на свечаном дочеку господина Патрушева, јер бројке свашта говоре. Можда се пребројава и број чланова оркестра, јер се на темељу броја дувача, гудача и бубњара може закључити целокупна борбена готовост Министарства унутрашњих послова државе Србије. Тако је мени својевремено, на почетку новинарске каријере у „Полету”, рекао један од официра ЈНА задужен за штампу у команди Пете војне области у Загребу када сам га запитао колико је људи запослено у оркестру те војне области. Е нећеш мајци да знаш колико дувача и гудача ми имамо. Угрожаваш безбедност СФРЈ. Године су пролазиле па сам са тугом у очима и болом у срцу спознао да су од комуниста гори само антикомунисти. Посуђен закључак. Од Триглава до Вардара. Зато смо и пропали.
Кажу душебрижници опште праксе да строго морамо да водимо рачуна о нивоима посете иностраних гостију, да се протокол мора тога стриктно држати. Слажем се, али се нешто питам да ли су наши домаћини на Западу, после 1991. године, водили рачуна о нивоима посета наших политичара и државника када су долазили у западне престонице? Када је Тито долазио у Вашингтон, онда је Џон Кенеди слао по њега у ваздухопловну базу Ендрјус председнички хеликоптер да га довезе на травњак испред Беле куће. Хеликоптер слеће, Тито излази, чекају га Кенеди и Жаклина, на травњаку је постављен бели плато са микрофонима и грбовима СФРЈ и САД. Одјекују почасни плотуни из артиљеријских оруђа, постројена су и сва четири вида америчких оружаних снага: Копнена војска, Морнарица, Ваздухопловство, Маринци и Обалска стража. Када је Тито „Галебом” почетком педесетих година ишао у посету Великој Британији на гату у Лондону чекао га је Винстон Черчил и британска краљица Елизабета Друга. И одред британске ратне морнарице. За време пловидбе „Галеба” водама Средоземља у свечаној пратњи биле су две британске крстарице и носач авиона. Како смо то брзо заборавили. А наши политичари када иду у службене посете Западу пристају да их примају заменици помоћникових помоћника. Нигде свечаног строја свих видова оружаних снага, нигде почасних плотуна, нигде свечаних платоа, беспрекорно ошишаних маринаца и зелених травњака. Чуо сам да су неке наше државнике из ДОС-а уводили у Белу кућу кроз подрум и оне помоћне просторије где 24 сата бораве дежурне и стално акредитоване новинарске екипе. Па скочи долар, или падне јен, ето ти га министар финансија САД мора пред новинаре. У пет сати ујутро. Или неки зликовци премлате у неком кафићу у Европи неколико америчких маринаца. Хоп, ето ти га помоћник заменика за Европу и Евроазију да пружи објашњење новинарима. И онда хоп господо, сачекајте да прво прође делегација из Србије. Ма није важно, јер кажу да је протокол само форма. Можда, али у дипломатији је протокол заправо и суштина. Уз реципроцитет, који је библија модерне дипломатије. Наравно, ако та дипломатија уопште претендује на уважавање ње и државе коју представља.
Шта да радимо, нема „Галеба”, нема Тита, а сада смета и Mита. У свечаној полицијској униформи.
А војна тајна о којој сам говорио пре неко вече на РТС-у? Ма то је обична Платформа за контакте са представницима америчке војне обавештајне службе, ДИА. „Платформица” под кодном шифром „Континентал”, са пет великих поглавља, донета у Београду 15. октобра 1997. Документ, који нигде није био заведен и чуван је у највећој тајности. Документ о којем појма тада нису имали ни Слободан Милошевић, ни Врховни савет одбране СРЈ. Документ којим Америма дозвољавамо увид у организацију Службе безбедности у војсци, али и многе друге „стварчице”, а за узврат они ће нама открити њихову организацију. Пошто ћемо ми, наравно, напасти Тексас или Калифорнију. И све договорено са шефом ДИА генералом П. М. Хјузом у првој половини 1997. Претходно је контакт остварила СДБ Србије. Извор: Политика
