Правда

Пише: Емил Влајки Ове је године сценарио био исти, али је број српских гласова био далеко већи од уобичајеног, што је код муслимана изазвало невиђено, врло агресивно понашање. Али је паника једнако захватила и америчку „међународну заједницу“ којој би српска Сребреница могла срушити дио створене митологије о сребреничком геноциду. Да би се схватила створена паника и невиђени међународни притисци који су ових дана запалили БиХ, погледајмо што је у игри у вези исконструираног свјетског мита. Агресија на српски народ је започела почетком деведесетих година прошлог вијекаи није била само физичког, већ и духовног карактера. Наиме, у данашње доба америчке мондијализације и хипокризијског истицања «права човјека», правила игре овакве хипокризије одређују да духовна агресија увијек претходи физичкој. Срби су, дакле морали бити демонизирани прије него што се настојало да буду уништени физички. У тактичком погледу, а пошто су главни свјетски медији били у рукама агресора, било је лако измислити и дифузирати низ неистина о српском народу: «логори смрти», «логори за силовање», итд. Али агресор који је бомбама засуо Србе, знао је да су те (већим дијелом) лажи биле краткотрајне природе које ће се лако разоткрити и које ће свјетско мнијење лако заборавити. Пошто је уништавање Срба замишљено као дугорочно, требало је пронаћи неку злокобну метафору којом ће се за све вијеке вјекова окарактеризирати српску нацију као злочиначку, геноцидну, и која ће оправдати све могуће даљње рушилачке акције Запада против тог народа. У том је смислу, прво покушано са масакрима на сарајевским тржницама. Али, то је било траљаво изведено. Неки западни медији су се отели контроли и декулпабилизирали Србе, а постојали су и тајни извјештаји са терена писани од стране УНПРОФОРА и упућивани Уједињеним нацијама, гдје је било јасно назначено да српске кривице у тим масакрима највјеројатније није ни било. Онда су амерички центри за психолошко ратовање испланирали Сребреницу. План је био комплексан и дугорочан. Требало је то подручје прогласити «заштићеном зоном», дићи медијску буку око немогућих услова живота у том граду, дозволити Србима освајање осталих «заштићених зона», концентрирати више хиљада муслиманских бораца у том «демилитаризираном» подручју и, коначно, увјерити руководство у Сарајеву да Сребреницу, без борбе, треба предати Србима.  Рачуница америчких «пси-ратника» била је једноставна. Срби ће се вјеројатно осветити једном дијелу Орићевих банди које су биле направиле прави покољ Срба у мјестима око Сребренице, један дио муслиманских бораца ће изгинути у пробоју, један ће дио бити заробљен и затворен, дио муслимана из Сребренице је већ био мртав, тко зна на којим бојиштима, а извјестан број ће бити и злочиначки погубљен. Све у свему, скоро је извјесно да масакра у обиму који му се приписује, (6-8 000) није било, али су зато биле створене све медијске претпоставке за социјалну конструкцију сребреничке трагедије. У том контексту, фактички масакр, у ствари, није ни био потребан. Америчка операција духовног масакра над Србима је успјела ван очекивања. Срби су прихватили «тројанског коња» (или «данајски дар»), неопрезно (немедијски) се понијели након уласка у Сребреницу, направили извјестан реалан злочин и дозволили западној пропагандној машинерији да се размаше.  Мада су докази за сребренички геноцид били и остали траљави, пропагандни ратно-политички комплекс САД-а је учинио своје. Сребреница је постала један од највећих митова двадесетог стољећа. Срби су били оптужени за најстравичнији масакр почињен у Европи након Хитлерових времена. Све злочиначке акције, лажи и агресије изведене против српског народа од стране «међународне заједнице» су тиме почеле добивати легитимитет. Сребреница, непрекидно-периодично наметана од стране медија, је постала халоуински «факат».  Ушла је у анале међународних институција, у видео игре, у школске уџбенике, у писане антологије о свјетским геноцидима, почеле су се оснивати асоцијације за заштиту и политичко-правну рехабилитацију сребреничких жртава, финанцирани су, у том погледу, програми и споменици (мезарје) од стране међународних институција за што је потрошено више стотина милијуна долара, а Хашки трибунал већ деценију заснива своје наводно «морално» постојање на сребреничкој трагедији. Мит Сребренице је прорадио у тој мјери, да су људи на Западу добили Павловљеве условне рефлексе: чим им се каже ријеч 'Срби', они одмах помисле на Сребреницу, и обратно. Сада је много јасније због чега су се Бошњаци и Запад толико узбунили и претворили сребреничке опћинске изборе без инцидената у халоуинско антисрпско дивљање. Српска контрола Сребренице би обиљежавање сребреничке трагедије свела на реалне, не-митске оквире. А то би помутило главни циљ „међународне заједнице“ и Бошњака: политичко уништење Републике Српске, те довођење БиХ, а и Србије у крило НАТО-а. Јер је сасвим извјесно да би уништење херојске, „тврдоглаве“ Републике Српске истовремено значило и идентитетско уништење Србије. На терену је ситуација кристално јасна. Предност у броју гласова српског кандидата за начелника опћине Сребреница је толика да ту, овог пута, не помажу никакве вреће из иноземства! Да, али! Политичко бројање гласова није у амер-бошњачкој интерпретацији једнако математичком. Бошњачки  чланови Изборне комисије Сребренице траже да се постојеће вреће пребаце на поновно бројање у Сарајево, што је по Закону о изборном поступку нерегуларно! Надају се да ће приликом новог бројања један дио српских гласова нестати, а оно што остане бит ће компензирано „Дједа Мраз“ врећама из иноземства, па ће Сребреница остати бошњачка! Нажалост, има много шансе да се управо то деси! Да би се притисак у том смислу појачао, Предсједник владе Србије је управо, петог листопада, најавио санкције Републици Српској! Она не само да је организирала „незаконити“ референдум, већ се постојећа власт дрзнула да добије управо одржане изборе у великом стилу и да потпуно уништи такозвани, опозицијски, про амер-бошњачки 'Савез за Промјене'. А то се, јасно је свакоме, не прашта! Што ће на крају бити, враг би га знао, јер је он ту једини компетентан. Можда ће Амер-Бошњаци успјети да у свјетску духовну баштину уведу нов, револуционаран, не-математички начин бројања изборних гласова; не би било први пут! А можда ће се, како се сада многи Срби надају, све добро завршити. Било овако или онако, једно је сасвим сигурно: Демонизација Срба, са санкцијама које ће убрзо услиједити, а чији је коначни циљ уништење Српске, наставља се пуном паром. Боже правде!

Извор: Правда