Отворено писмо Ненада Боровчанина преносимо у целости:
"После синоћњег Дневника из којег сам сазнао да ме је партијски суд избрисао из чланства, подсетио сам се почетака и трајања синоћ завршеног "другарства".
Почело је са српском заставом коју ми је пред одбрану титуле европског шампиона уручио Ивица Дачић, а завршило се саопштењем Статутарне комисије.
Тај боксерски меч, као и сваки претходни, био ми је нови испит храбрости као особине коју највисе ценим код људи, јер сам кукавице увек сажаљевао.
Сажаљевао сам их јер их савлада страх, па мученици не смеју ниШта да ураде, престану да се боре, буду често и подмукли, не смеју чак ни да се предају, па неко други за њих баци пешкир предаје. Политички ринг је сличан, али мало прљавији због удараца испод појаса и удараца с леђа без погледа очи у очи.
Ипак сам ушао у политику на Дачићев позив да се и ван ринга борим за Србију, са идеалом стварања једнаких шанси за сву децу и стварања државе из које ми се син неће за десет година селити трбухом за крухом у иностранство. Радио сам како и приличи једном борцу, без афера, злоупотреба положаја, скривених намера нити многих других ствари које су саставни део српске политичке сцене. Остварен сам ушао у политику, а не да се преко политике остварујем. Ипак је непристојно да се остварени и способни људи склоне пред људима недоказаним у својим струкама. Поносно сам ширио левичарске и патриотске идеје, доказујући их највише кроз реализацију многих пројеката за младе људе широм Србије. Кроз своје деловање увидео сам да Србија заиста има огроман потенцијал, али у новим генерацијама за које нема места, осим у последњем реду. Ваљда их доживљавају као конкуренцију. Не знам како су мене доживели у партији која, као и ја, заговара идеје о друштву социјалне правде, али смо се синоћ дефинитивно растали саопштењем за медије потписаном од Статутарне комисије СПС-а.
Ја ћу наставити да радим и корачам својим путем, а они својим. И желим им оно што и свакој странци која на било који начин учествује у управљању судбином Србије, а то је да у својим редовима пронађу најбоље, највредније и најчеститије и да максимално искористе своје неискоришћене потенцијале.
На крају, нисам се ни разочарао, нити наљутио, што је мозда чудно, али сам се веома сажалио на Дачића...". Извор: Информер
