Правда

Пише: Жељко Цвијановић1. О ултиматуму за Телеком, Трепчу и осталу имовину Србије на Косову и Метохији Да се не лажемо – иако је реч о неспорно вредној имовини, која се мора бранити на сваки начин – губила је Србија на Косову и Метохији и много вредније од Телекома и Трепче, па је ћутала. Храбар наступ Марка Ђурића показао је да је овде више реч о тајмингу и начину него о имовини. А та два момента показала су да Србима више нема будућности која ће моћи да оправда жртву на Косову, да та будућност више не постоји чак ни као лаж. Време и начин показали су да нас на Косову следује само мањи део ултиматума и да ће тога ускоро бити још. Три су разлога да буде тако. Први, иако је одавно прошао медени месец између представника западних сила и Вучићеве владе, у завршној фази је формирање локалне и међународне конструкције за њено сламање. Други разлог је тај што се у изборној ноћи и данима после ње у Србији догодило нешто нејасно и крупно. Тешко је не видети страх који од тада влада најважнијим домаћим политичким актерима; тешко је не приметити колико је од тада појачан притисак унутар саме власти и између ње и грађана за рачун варљиве релаксације спољног притиска. Боде очи колико влада одбија да дефинише праве проблеме, који у кратком року могу бити погубни за земљу и народ, замењујући их нечим што нема везе. На крају, по томе што ври на баш свакој тачки, јасно је да се Србија за последњих шест месеци више урушила него за претходне три и по године. Трећи разлог је подгрејан стари: у поретку западног света Србији је безнадежно намењено место губитника. Јасно је да је за ту архитектуру неопходна још слабија Србија од ове, и нада Вучићеве владе, као и свих претходних после Милошевића, да ће успети да промени нешто од стратешких планова Запада показала се јаловом. Јасно је да Србија мора бити сасвим почишћена са Косова, јасно је такође да се мора урушити Република Српска. Није јасно само где је та тачка српског пада на којој би западне силе рекле да је доста. И има ли је уопште. Србији се дакле не нуди излаз. Она се хоће сломити и поделити до тачке унутрашњег пуцања. Не би се смело заборавити да су неки озбиљни амерички политичари, попут Роберта Гелбарда, још 90-тих, као финале распада Југославије, видели грађански рат у Србији. 2. О ауторима ултиматума – Приштина или њени савезници у Вашингтону и Бриселу Ништа што се данас у вези са Србијом догађа у Загребу, Сарајеву и Приштини не догађа се без налога из Вашингтона и мање или веће сагласности из Брисела. Такође је важно знати да сваки потез локалне пете колоне – пажљиво распоређене од државног апарата и медија до Универзитета, Академије и Синода, како је то видео Екмечић – једнако зависи од тих импулса као и Загреб, Сарајево и Приштина. 3. О јавном ћутању о тим догађањима Процес колонијализације Србије јесте процес стабилизације домаће колонијалне елите, коју називам олошем не само због тога што не живи ни у науци ни у стваралаштву било које врсте, већ искључиво у медијима. Није ту реч само о овим примерцима који нас уверавају да је за Србију улазак у НАТО рајско насеље и да је последењи људождер на свету по националности Рус, већ о паметно и широко распоређеној петој колони од ултраграђаниста до националиста, чак врло жестоких. Формирање контраелита по Европи и свету, које је у Србији видљиво тек у назнакама, забрињава нашу олош-елиту, и њој се жури да Србија буде сломљена што пре, јер само то јој обећава да ће живети срећно и задовољно до краја живота. Отуд по нашим новинама толико читамо како је у интересу Вашингтона стабилна и јака Србија, коју ваља заштити од полуделог Путина; отуд олош толико инсистира на томе како на Балкану живе атавистичка племена, која само чврста рука Запада може довести у ред. Страх олош-елите је и разумљив и оправдан: процес деколонијализације Србије чак и не мора бити праћен сменом власти, али сменом елита – мора. 4. О притиску на Београду да уведе санкције и окрене леђа Русији То за сада није директан притисак. Веровали или не, Запад чак нема проблем с тим да Србија набави руске „мигове“, уосталом нису ли и Нуландова и Бајден рекли да не захтевају од нас избор између САД и Русије. Овде је реч о другом. Идеја је да се Србија натера на додатне понижавајуће уступке на Косову и окрене леђа Српској. Ако то уради, Русија ће остати без иоле стабилног ослонца на овом делу Балкана и биће сама принуђена да смањи ниво сарадње са Србијом. А онда ће се јавити легије медијских следбеника Јелене Милић и рећи: „Зар вам нисмо рекли да нам Русија никад није помогла“. Ако влада Русији уведе санкције, Русија ће у очима Срба остати велика, па тиме и у очима Запада у Србији опасна; ако Русија сама смањи интензитет свог наступа, биће им много лакше доказивати како је Русија мала, никаква и непоуздана. То је смисао игре, и после тога ће моћи да раде шта им воља. 5. О Русији Не волим те ватрене русофилске пароле, које се на крају сведу на галаму. Наш сан о свемоћној Русији крије једну врсту патриотског опортунизма, која лакомислено налаже да се слобода може освојити, а да ни једну једину ноћ не проведемо у зебњи за сопствени живот. Иако је то вероватно последње што би Русија желела, отуд и наши толики ватрени русофили који се једнако ватрено залажу за заједничког кандидата опозиције на председничким изборима. Толико воле Русију и Србију да им то неће сметати да још једном одиграју епизодне роле у америчкој политичкој Ц-продукцији. Како год, присуство Русије на Балкану услов је нашег биолошког опстанка, али није његова гаранција. Речју, то је рука која се не сме испустити, али није рука која ће по Србији из гроба подизати мртве. Од Русије – сасвим довољно; од нас – ни близу. 6. О дешавањима у РС, референдуму и пребројавању гласова у Сребреници Западне силе очајне су због резултата референдума и избора – њихова политика у Босни је поражена. Зашто? Додик је добио апсолутну подршку да брани Српску не угрожавајући друге, а Изетбеговићеву политику изазивања сукоба Бошњаци су казнили. Наравно, сад је императив да одбране Сребреницу, где је очигледно и део Бошњака гласао за српског кандидата. Ако нови начелник успе да покаже да у том граду Срби и Бошњаци могу да живе заједно, биће то највећа претња концепту одржавања конфликта два народа, иза чега стоје западне силе и делови марионетских бошњачких и српских елита. 7. О најавама санкција САД и ЕУ Додику и хоће ли и Србија бити притиснута да уради исто? Хоће. Идеја је да се од Српске направи за Вучића тамни вилајет. Да се покаје шта год уради. Ако не окрене леђа Додику, претиће му споља и у региону; ако их окрене, имаће сукоб међу Србима – и у региону, и у земљи, и у странци. 8. О балансирању између Истока и Запада? Много је разлога – од Сирије преко Брегзита и европске кризе до америчких избора – зашто је баланс све тежи иако од њега не би требало одустајати, под условом да се припремамо за дан кад више не буде могућ. Његово маневрисање не може да сакрије једну свар: од Вучића хоће да направе Јануковича. Ако се одупре ултиматуму, подићи ће му сву пету колону и све пунктове прозападног отпора, које и у држави и у друштву нису престали да постављају ни за његове власти. Ако пристане на ултиматуме, исцепаће нас, заједно с њим, изнутра да за дуго времена не будемо у стању да пружимо било какав отпор осим себи самима. 9. О томе шта Вучић може да уради Своје најбоље време пропустио је у априлској изборној ноћи. Како год, мислим да је последњи тренутак да окрене лице оном свету који цени, а леђа оном свету кога се плаши – и напољу и у земљи. Ако то учини – парафразираћу Черчила – можда неће нацији спасити мир, али ће јој спасити образ. Ако не, изгубићемо најпре образ, а потом и мир. 10. О специјалном рату против Србије и крајњем циљу међународне заједнице Савремени теоретичари би ово назвали школским примером хибридног рата. Циљ је да се Србија толико сломи да за дуги низ година не буде у стању да буде фактор на Балкану и да за исто толико времена у њој не остане нико ко би могао да постави питања њених слободе и развоја. Не заборавите, Србија и Српска последње су земље на Централном Балкану где та питања још некако могу да се поставе. Извор: Нови Стандард