Његов стручни рад на тему стамбених кредита у швајцарским францима недавно је охрабрио дужнике да туже банке и траже раскид уговора о кредиту. Он у разговору истиче да је проблем грађана, који због промењених околности више нису у стању да измирују своја дуговања, и чињеница да постоји неколико хиљада потенцијалних тужби, прворазредно питање за Врховни касациони суд.
Да ли раскид уговора о кредиту може да буде коначно решење и какве последице могу да настану, с обзиром на то да немамо судску праксу?
Раскид уговора може да буде коначно решење. Судска пракса никада није унапред задата. Она се ствара. Поготово у новим спорним ситуацијама попут ове, у којој тек треба да се изгради. Како ће суд реаговати, да ли ће уопште уважити аргументацију коју сам ја у свом стручном раду изнео, ствар је суда и не претендујем нити желим да им намећем своје ставове.
Шта ако Уставни суд не буде делио Ваше мишљење?
Ја никада нисам рекао да ће Уставни суд нешто прихватити, још мање да ће стати у заштиту корисника ових кредита. Рекао сам да, у случају да редовни судови не пруже заштиту корисницима кредита у швајцарским францима, настаје проблем који ће се у поступку по уставним жалбама наћи пред Уставним судом. Ако и Уставни суд не реши ово питање, оно ће се свакако решавати пред Европским судом за људска права. Ако мене питате, мислим да се та заштита мора обезбедити пред судовима у Србији. Важно је да препознају проблем и обезбеде делотворну заштиту начела еквивалентности узајамних давања и у погледу примене валутне клаузуле, прописане уговором о кредиту.
Шта грађани који подносе тужбе могу да очекују?
По Закону о облигационим односима у случају раскида уговора ствара се обавеза уговорних страна да једна другој врате оно што су примиле. Клијент враћа дуговани износ главнице, а банка клијентима све већ уплаћене износе ануитета. У оба случаја дуг се враћа у валути у којој је исплата и примљена, а то су динари, уз додатну обавезу исплате законске затезне камате од датума примљеног износа који се враћа. То је последица раскида уговора.
Банка има комотнију позицију, јер је реч о раскиду уговора због промењених околности. Она је свој део уговора о кредиту испунила?
Банка је овлашћена да, уместо раскида уговора, предложи да се последице промењених околности отклоне изменом уговорне одредбе о валутној клаузули. Да би одржала уговор на снази, банка може да предложи да се убудуће уместо курса швајцарског франка валоризација примењује у складу са критеријумима који обезбеђују реално очување исплаћене главнице. То се може учинити применом просечног раста курса евра, долара, или вредности некретнине за коју је кредит одобрен. На срећу, курс динара је стабилан, па су и потребе за интервенцијом у циљу очувања датог минималне.
Може ли банка да тражи главницу, а обрачуна већу камату?
Све може. Банка је у комфорној позицији да понуди да се уговор очува изменом појединих одредби да би се обезбедила еквивалентност узајамних давања, али суд ће одлучити да ли је предлог банке прихватљив.
Шта ако банка затражи накнаду штете тврдећи да је она испунила обавезу из уговора, а грађани не?
Овде је раскид уговора на терену промењених околности, а не због неизвршења. И клијент је, до постављања тужбеног захтева, био лојалан уговору и испуњавао своје обавезе. Потребно је обе уговорне стране довести у исту раван. Ако банка то не жели да уради, клијенту не преостаје ништа друго него да обавести банку о наступању промењених околности и потом затражи раскид уговора. Ако суд усвоји захтев за раскид уговора, банка би имала само право на износ правичног обештећења о коме, такође, одлучује суд.
Шта је за грађане реалније – раскид уговора или његово конвертовање у евро?
Раскид због промењених околности је могући правни основ о коме се странке могу слободно споразумети и сагласно томе изменити поједине уговорне одредбе. У противном суд ће одлучити да ли су за то испуњени законом прописани услови. Мишљења сам да банке нису имале нечасне намере у време закључивања ових уговора и да им није био циљ да се по том основу богате на рачун својих клијената. У то време нико није могао да предвиди неочекивани нереални раст курса швајцарског франка. Банке су само инсистирале на уговарању валутне клаузуле која је по Закону о девизном пословању, као и по Закону о облигационим односима изричито дозвољена. Међутим циљ валутне клаузуле је да се њеном применом само очува реална вредност исплаћене главнице кредита. У противном, позивање на валутну клаузулу у ситуацији када реална вредност главнице није умањена банкама се омогућава да се због енормног раста курса швајцарског франка нереално увећава износ њиховог потраживања по основу главног дуга. Тада се уговором предвиђена валутна клаузула злоупотребљава да би банке оствариле зараду која им не припада.
Да ли је само због тога валутна клаузула постала спорна?
Да, јер је њен основни циљ очување реалне вредности новца, који је банка у виду главнице уступила клијенту. Банка мора да зарађује, али не на основу нереалног увећања главнице, већ се зарада банке може остварити једино наплатом уговорене камате. Наплатом камате банка обезбеђује профит и економско оправдање за пласман кредита. Зато банка и може да остварује зараду само по основу уговорене камате, али не сме и не може да зарађује тако што ће позивом на уговорену валутну клаузулу остварити драстично увећање дате главнице кредита у односу на њену реалну вредност. Зато и суд и уговорне стране морају обезбедити примену валутне клаузуле у складу са њеним циљем због кога је она уговорена, а то је искључиво и једино очување реалне вредности исплаћене главнице кориснику кредита.
Зашто банке ћуте?
Не знам. Питам се само – зашто су ћутале у Мађарској када су преко ноћи онемогућене да остваре енормну зараду у милионским износима по истом основу? Тада им је ускраћена могућност неоснованог богаћења на рачун прималаца кредита и банке на такву одлуку нису реаговале. Насупрот томе, када се у Србији о томе проговори банке одмах прете да ће због ускраћивања њихове зараде по основу валутне клаузуле наступити колапс банкарског система. Ја нисам на том становишту јер сматрам да државни органи Републике Србије морају онемогућити енормно богаћење банакa применом валутне клаузуле, којом се корисници кредита обавезују да банкама исплате нереално увећану вредност главног дуга, у односу на одобрени износ кредита. Зато се питам – да ли је Србија једина држава у којој треба дозволити неосновано богаћење банака на штету грађана и привредних субјеката? Извор: Политика
