Пише: Иван Ристић Енергетски транспортни коридори уместо авиона и тенкова бију одсудну битку за репозиционирање у глобалној арени, и паралелно прате процесе који се одвијају на политичком нивоу. У сржи њиховог планирања налазе се геополитички интереси. У фокусу глобалног објектива је поново Блиски Исток, али овога пута није реч о нафти, већ о природном гасу као гориву будућности.
1. Домино ефекат арапског пролећа је имао за циљ прекомпозицију највећег дела арапског света у складу са атлантистичким интересима. Поштеђене су само арапске монархије и једна република блиска Западу – Алжир. Томе се свим силама одупире евроазијски блок, а камен темељац отпора атлантизму у овом делу света је сиријски режим. Тиме је сунитско компактно тело пресечено на пола, са турском као пијемонтом туркофоних земаља централне Азије, и са друге стране Саудијском Арабијом као лидером вахабитских монархија Залива са друге.
Унутрашњи разлози за сиријски крвави рат постоје и иманентни су сиријском друштву. Међутим, прави разлог је видљив тек уколико се проблем у целини стави у глобални контекст. Пре руске интервенције сиријски потенцијални постконфликтни сценарио је био најближе подели ове земље на алавитско приморје у коме би власт задржао Асад, док би остатак државе одређеним моделом био подељен између различитих радикалних опција лојалних непосредно Ријаду, а посредно Вашингтону. Међутим, са интервенцијом или без ње, замишљена мапа постконфликтне Сирије драматично ће се разликовати од такве слике. Узрок томе су енергетски интереси.
Геополитика енергетских односа је умногоме попримила особености геополитике војних баланса, иако није успела у потпуности да је истисне. Индустријски развој и развој нових технологија као кључна компонента моћи Запада захтева велике количине енергената, и то у све већој мери. Упркос декларативном политичком отпору, јаз између нараслих потреба индустрије „старе Европе“ и воље да се сарађује са највећим светским извозником се непрестано продубљује.
2. Енергетски коридори у Евроазији се могу поделити на две групе – на оне који воде од руских налазишта гаса до западноевропских тржишта, и њихових потенцијалних конкурената који би водили са Блиског Истока, из северне Африке и централне Азије према Европи, а под пресудним америчким утицајем. Атлантистички гасоводи се базирају на потенцијалима који постоје у Каспијском региону. Гасовод „Баку-Тбилиси-Џејхан“ доводи природни гас из азербејџанских налазишта у Каспијском мору до турске медитеранске обале. „Набуко“ је амбициозни пројекат повезивања Европе са азербејџанским и потенцијално иранским налазиштима гаса. Међутим, немогућношћу дерогирања суверености Ирана и недовољним капацитетима налазишта у каспијском басену, пројекат је стављен ад акта.
Дијаметрално супротно, руски пројекти, иако драматично успорени саботажом „Јужног тока“, цветају. Транспортни коридори „Братство“, „Сојуз“, „Јамал-Европа“ и „Плави ток“ деценијама снабдевају Европу гасом. Паралелно са њима, у складу са потребама тржишта ради се на новим пројектима. Северни ток је већ готов и он омогућава немачкој да оствари одређени ниво енергетске безбедности и самосталности у деловању. „Северни ток 2“ је у процесу реализације, док би реализацијом Јужног или Турског тока био започет иреверзибилан процес растакања утицаја атлантизма деценијама мукотрпно грађеног на европском континенту. Због тога је са једне стране немачки витални интерес да се јужна и југоисточна Европа привремено оставе без снабдевања гасом, како би се дугорочно везале за правце снабдевања управо преко германских земаља и тако политички биле контролисане. Зато Трећи енергетски пакет ЕУ важи за Србију, Бугарску и Грчку, али не важи за Берлин који пуном паром гради гасовод „Северни ток 2“ којим индустријско језгро ЕУ обезбеђује будуће генерације. Са друге стране, кључни амерички интерес је да се Европа трајно одвоји од руских гасоводних праваца, а тиме и од политичког утицаја Кремља.
Између Европе и Русије постоји узајамна енергетска зависност, нераскидива на кратак и средњи рок. Међутим, колико год била на дугачком штапу, руска алтернатива постоји, док у Европи то није случај, упркос упирању вашингтонских експерата да скупим експериментима покажу другачије. Руско ојачавање позиција диверзификацијом извоза на тржишта Далеког Истока кроз пројекте Снага Сибира, Дакинг – Скавародино, Алтајског гасовода, потенцијалних руско – јапанских праваца, као и умрежавања са гасним коридорима земаља централне Азије Европу ће из игре елиминисати као примарно тржиште. То последично значи подизање улога у преговорима са Европом, која нема превише избора него да се повинује руским захтевима или плаћа неупоредиво скупљи гас из ЛНГ терминала.
Једини начин да се такав развој ситуације спречи је изградња гасовода „Јужни Парс – Европа“, који би повезивао до сада највеће откривено гасно поље на свету у Персијском заливу са Европом. Како би геополитичко ломљење Ирана био сувише велики залогај чак и за најмоћнију глобалну силу, једини могући правац је преко Катара, Саудијске Арабије и Сирије. Основни циљ некада „Набука“, а сада катарског гасовода, је избацивање Јужног, Северног и Турског тока из игре, и тиме трајно онемогућавање везивног ткива „старе Европе“ са евроазијским интегративним процесима. Због тога је са атлантистичке тачке гледишта било неопходно искористити талас арапског пролећа и са власти уклонити режим у Дамаску.
3. Proxy управљање сиријским конфликтом не би било ни изблиза могуће без локалних фактора. Иако недовољно јаки како би се на њих самостално рачунало, Курди, сунитске џихадистичке формације, Турска и државе шиитског лука имају улогу моћних фигура на хаотичној шаховској табли Блиског и Средњег Истока.
Било који транспортни коридори који искључују непоуздане украјинско-белоруске транзитне правце или Северно море, намећу Турску као неизоставну компненту. Турцима је у интересу да сиријску сувереност држе на повоцу и тиме себи кроз пројектоване постасадовске енергетске пројекте обезбеде улогу непремостивог енергетског чворишта. Тиме би капитализовали своју јединствену геополитичку позицију кроз убијање две муве једним ударцем – диверзификацијом извора снабдевања енергентима за своју растућу економију и коришћењем транспортне позиције као оруђа за пројекцију сопствених интереса даље на Запад.
Читав спектар џихадистичких формација финансиран петродоларима је атлантистичка полуга за разарање непослушних геополитичких опонената у срцу „шиитског лука“. На крају рата у Сирији који би се завршио у складу са пројектованим циљевима Запада, они би била средство за имплементацију гасовода и инсталирање новог светском јавном мњењу прихватљивог режима. Имали би наводно демократско лице пажљиво дизајнирано за споља, док би према унутра обављао витално важан посао кључном атлантистичком интересу. Ломљењем сиријске суверености убијају се две муве једним ударцем – обезбеђује једини могући коридор за нови гасовод који ће Русију потенцијално елиминисати из тржишне утакмице, и врши се неопходна припрема за напад на Иран, који свакако долази на ред. Други највећи светски произвођач природног гаса мора бити десуверенизован, а „шиитски лук“ пресечен како би била успостављена сунитска гасна вертикала, по мери Вашингтона.
Курде подржавају обе стране у глобалном сукобу или им се макар отворено не противе, по чему је овај народ значајно фигурира у новој конфронтацији снага. Американци држе курдску страну у нади да ће на тај начин имати дугорочан фактор уцена и притисака којима би Анкару држали дисциплинованом. Руси, са друге стране, теже да Курде придобију за себе како би имали полугу стабилизације региона који је пребогат енергентима. Такође, они ће након окончања рата у Сирији бити неизоставан део договора о новом државном територијалном уређењу, а самим тим и кључан геостратешки фактор у погледу гасоводних праваца. У Сирији они контролишу север државе, док се у Турској, упркос изостанку њихове институционалне позиције, на њих мора рачунати као безбедносни фактор од прворазредне важности.
4. Енергетске интересе на глобалној мапи одређује геостратешко клатно са два крака - један је Сирија а други већи и тежи је ЕУ. Суштински важни процеси који се одвијају у Европи попут „брегзита“, будућности читаве ЕУ и мигрантске кризе директно зависе од исхода сиријског конфликта. Какав год да буде финални исход, „брегзит“ драматично слаби атлантистичко језгро ЕУ и присиљава Вашингтон да одлучније притисне преостале чланице Уније да се супротставе Кремљу. Изласком Велике Британије, унутар ЕУ остаје језгро земаља које су интересно изван атлантистичког језгра и отворене за сарадњу са Москвом, па ће вашингтонски експерти имати далеко тежи посао у уверавању преосталих чланица да им је неопходна алтернатива руским енергетским изворима.
Такође, трансформација еу из мање-више монолитне заједнице у диференцирану интеграцију, односно Европу а ла царте такође умногоме зависи од пројектованих последица сиријског конфликта. Енергенти су једна од кључних политика у којима европске земље делују као засебни играчи, упркос високом нивоу усаглашености у тој области. Следствено томе, са погоршавањем ситуације на енергетском тржишту доћи ће до све самосталнијих појединачних иступа, који ће водити даљем растакању ЕУ. Немачка самостална политика оваплоћена кроз пројекат „Северни ток“, додатна заинтересованост за ширење капацитета гасовода „Опал“, као и недавне Бајденове претње Шведској говоре у прилог томе да је поменути процес увелико у току.
На крају, мигрантска криза која урушава стабилност Западне Европе као купца руског гаса и полуга која у сваком моменту може да се активира има двоструку улогу – она је најпре последица сиријског конфликта, а затим и узрок опасних подела у Европи који уз минимални спољни подстицај могу да прерасту у усмеравани конфликт широких размера. Било каква промена политике кључних европских играча у погледу попуштања Кремљу и повлачења из вашингтонског стиска може подразумевати континуирано заоштравање међуетничких односа у европи на „стисак дугмета“, са несагледивим последицама.
Консензус у Сирији не може бити постигнут зато што обе стране имају интересе који се међусобно искључују. Сама логика извора сиријског конфликта онемогућава било какве поделе земље. Ма какав радикално нови вид расподеле снага унутар Сирије који фактичку сувереност Дамаска ставља по страни би омогућио једном од геополитичких конкурената да остваре свој циљ, што по default-у значи неизбежан пораз оног другог. Због тога Запад захтева безусловни одлазак Асада и демонтажу постојећег система, а Руси наглашавају да је компромис могућ по питању његовог одласка са власти, али да је очување успостављених институција система и граница Сирије цондитио сине qуа нон било каквог договора чији је Кремљ део. Пројектовани гасни коридор „Јужни Парс – Европа“ и кинески мегапројекат „Један појас – један пут“ су два најважнија трансконтинентална геополитичка правца на којима ће се ломити не само будућност Сирије, већ будућност читавог света. Уколико један од њих падне, то значи урушавање комплетне геостратешке архитектуре блока који стоји иза тог пројекта. Пад оба истовремено није могућ. Извор: Нови Стандард
