У питомом селу Вољавче, надомак Јагодине живи Звонко Милојевић. Сви мештани добро знају где живи светски шампион, човек јачи од невоље која га је снашла и од црних лекарских прогноза, који је каријером обухватио више него добар део постбаријевске историје Црвене звезде.
Звонко и даље живи у ритму песме „Бори се Милоје“ коју су му Делије испевале. Није било тренутка када би клонуо духом од злослутног 15. новембра 2007. када је доживео тешку саобраћајну несрећу код немачког Ахена, и то му се вратило.
Балкански пркос био је јачи од немачких прогноза да ће остати прикован за кревет, без могућности да говори, када је на његов аутомобил налетео пољски камион.
– Борим се! Како да не, шта бих друго могао? Прошло је пуних девет година и сећам се буђења из коме у којој сам био 12 дана. Могао сам лепо да кажем и како се зовем, и како ми се зову родитељи, супруга, брат и све што су ме питали. Били су у чуду како је то могуће? А ја сам ем Балканац, ем Србин, ем Циганин, па где ћеш боље! Нити пијем, нити пушим, нити коцкам. Говорили су да нећу моћи ни да се храним, ни да причам ни да седим… Требало би сад да поцепају дипломе, поготово они доктори у Немачкој који су то прогнозирали! – расположен је био Милоје, док је детаљније појашњавао најважније кутке дневног боравка.
Изнад самог кревета доминира урамљени дрес Дејана Станковића са репрезентативног опроштаја, из Новог Сада са бројем 103, уз мали исечак из новина о омиљеном аутомобилу Аудију А6, док је са друге стране просторије графика портрета уз грб Црвене звезде.
– Пошто не могу да урамим целог Декија, урадио сам то само са дресом. А са друге стане је портрет који су ми урадиле Делије из Пожаревца. Моја је жеља била само да уз слику буде и грб Звезде, јер да није ње, ни ја не бих био то што јесам – у једном даху прича Милојевић, тако да се и кроз његов све бољи говор скоро и забораве последице страховитог удеса.
И руке које су кротиле пенале на Камп Ноу и Олд Трафорду имају све бољу моторику. Милоје је некада могао и да сања да оловку узме у руке, сада слободно време прекраћује уз укрштене речи и судоку, али му је једна забава посебно остала драга.
– Највише волим карте, кад ме неће, па кад лупим руком о сто, не да боле… А кад победим, срећи нема краја! Тај спортски дух ми је остао у крви, не волим да губим, па то ти је!
Тај дух почео је да се гради против Келна на ватреном крштењу.
– Најмлађи сам голман у историји Звезде који је дебитовао за прву екипу. Да будем исрен, колико год да сам имао квалитет, никад ту шансу не бих добио да се није повредио Стеван Стојановић. Повредио је колено, Калуђеровић није имао утакмице у ногама, па се мени указала шанса. И добро се сећам коментара који су уследили, да је Звезда изгубила од Келна, али је добила Милојевића. То ми је била прекретница, или мач са две оштрице, јер се од мене много очекивало.
„Дете из Светозарева“ на нову шансу стрпљиво је чекало. Бољу прилику није могло да дочека, јер је Владица Поповић поверење указао у Токију, када је Коло Коло почишћен у борби за Интерконтинентални куп.
- После сам отишао у војску, и наравно када сам се вратио Звезда је освојила Лигу шампиона (смех). Шалим се, годину сам провео у Сомбору, прекомандован сам у Мостар, па сам онда био у спортској чети на Бањици, њу је водио Стане Караси. Тачно се служење војног рока завршило 25. маја, а 29. је Звезда узела титулу у Барију. И шест месеци после тога, будем актер у Токију. Ето како у спорту и фудбалу све иде брзо, од војске до светске титуле за пола године! Та утакмица ми је можда најдража јер смо је и добили и јер нико никада неће добити овде прилику да то понови. То је успех генерације која се стварала годинама и која је санкцијама спречена да још тога освоји.
То је било јасно већ 1992. године, када је шамар санкција и ратне реалности захватио све сфере друштва.
- Мени је и тада била част да играм у Звезди и будем први голман и капитен. Није била мала ствар да представљаш екипу за коју навија више од 50 посто становника у Србији. Знам и како сам се осећао када сам отишао у Андерлехт после Звезде, увек сам могао то поносно да истакнем и да се зна на кога се мисли. Јесте било тешко, али су нас држали другарство и дух. Имали смо за тренера Милана Живадиновића… То је био толико интересантан тренер, никада његови тренинзи нису били досадни, увек је налазио начин да те мотивише. Са њим је било лакше превазићи стање и у клубу и у држави.
Наравно, са највећим поносом Звонко говори када на ред дођу великани из Шпаније и Енглеске.
- Нико никада није одбранио пенал на та два стадиона два велика клуба, можда и највећа у Европи! Мени то јесте пошло за руком, али сам имао и луду срећу. Имам обичај да кажем, пенал можеш да одбраниш само ако играч лоше шутне. Ако шутне добро, можеш да будеш и Лав Јашин, не вреди ти… Можда је дражи само пенал у Манчестеру, у питању је финале Суперкупа, на почетку моје каријере. И даље жалим што нисмо имали шансу за реванш на Маракани. Он није одржан због санкција, била би пуна Маракана, добили бисмо их и постали први клуб који је објединио титуле првака Европе, света уз трофеј Суперкупа! Ретко ко би то могао да понови.
Најживописније је било у раду са можда и најатрактивнијом фигуром српског фубала, Миланом Живадиновићем.
- Сваки пут смо после тренинга имали обичај да изводимо слободне ударце са ивице шеснаестерца, и када бих му ја одбранио ударце, он је морао да ради склекове и трбушњаке. Зато сам и могао да му кажем: Захваљујући мени, имате добру линију! (смех) И иначе, никада нисам имао конфликт са тренерима, увек сам хтео да будем пример осталим играчима, зато ми је указано и поверење да носим капитенску траку. Никада нисам давао људима мотив да ме неко оговара… Сви са којима сам радио били су квалитетни и имали су штофа да из играча извуку највише.
Заустављао је Милојевић највеће асове светског фудбала, али су му посебно у сећању двојица голгетера – са једним се сусретао само на тренинзима.
- Најопаснији су нападачи који не чекају само да им се напакује лопта већ и умеју сами да креирају, предриблају и створе шансу. Ален Бокшић и Владан Лукић су била два најбоља центарфора. Имао сам срећу да играм у Звезди и да се не суочавам са Лукићем, иначе ко зна како би било. Повреде су га омеле, он ме је подсећао на Милка Ђуровског, поред знања је имао одличан осећај за простор. Милко је имао фудбалски безобразлук, ону позитивну спортску дрскост, нешто слично имао је и Владан…
Поред брижне супруге Марине, његови наследници Магдалена и Младен, Звонкова су највећа мотивација. После спортских тема, иницирали су повратак на причу о подвигу који је последица невероватне снаге воље.
- Присталица сам тога да ја владам проблемом, а не да проблеми владају мноме. Не дозвољавам себи да паднем у бедак и разочарење! Ето, сада сам дошао до тога да могу да возим и ауто, срећан сам што могу да одем до Београда и назад без проблема. Два месеца годишње користим за одлазак у Рибарску бању како бих искористио све погодности за опоравак. И даље имам велику жељу да направим макар тих 10 корака, али повреда је била толико тешка и такве природе да су мале шансе. Не очекујем превише у будућности, али се надам да ће ићи жељеним током. Немам велика очекивања само да се не бих превише разочарао. Реалан сам.
Кад су у питању разочарања, са сетом је Милојевић говорио и о неславној летњој епизоди вољеног клуба.
- Звезда је највећа срећа, али и највећа туга и жалост. Кад Звезда победи нема границе среће, када изгуби тугујем као и сви… Остаје жал за Лигом шампиона, али и нада да ће у скорије време, уколико се играчки кадар одржи у неколико година, бити остварен сан. Уз права појачања могло би нешто да се промени…
Звонко је на животном пољу једне границе превазишао, сада је на Звезду ред да учини исто на спортском и усрећи га. Нешто слично могла би да учини и репрезентација коју води његов некадашњи тренер Славољуб Муслин. Када је време у суботњем дружењу већ добро пролетело, пожурили смо како бисмо и Милојевићу оставили време да се припреми за дуел са Велсом. Након утакмице, сетили смо се и његових речи.
- Бод би био као кућа, али само ако изгинемо идући на победу. Ако будемо ишли свесно на бод, неће се добро завршити.
Извор: Телеграф
