Правда

Пише: Иван Ристић Након Брегзита за ултралибералне кругове реалност је припремила нови шок. Упркос предвиђањима трустова мозгова, тинк-тенкова и различитих политичких аналитичара, догодило се немогуће. Републикански кандидат Доналд Трамп је однео не било какву, већ убедљиву победу на изборима за најмоћнију функцију на планети. То није само победа једног кандидата над другим већ најава дисконтинуитета какав деценијама није виђен у Овалној соби. Свет макар на тренутак може да одахне. Несумњиво је да ће, упркос скептицизму једног дела и неумереној нади другог дела политичког спектра, доћи до значајне промене америчке политике. Кључна за нас је, разуме се, спољна политика. 1. Имајући у виду да антиестаблишмент у једном тренутку неминовно постаје естаблишмент, потребно је остати са обе ноге на земљи у погледу пројекција будућности на кратак и средњи рок. Два су основна елемента пресудна за разумевање будуће постлибералне спољне политике САД – састав будуће администрације америчког председника, као и перцепција актуелне матрице међународног политичког тренутка. Спољна политика ће у практичном домену умногоме зависити од одабира кадрова у новој администрацији. Нови амерички председник ће, имајући у виду недостатак искуства у спољној политици, регионална питања готово сигурно препустити оперативцима у Стејт дипартменту. За сада је познат тек костур будуће администрације заснован претежно на претпоставкама и предизборним обећањима, а унапред стижу оптужбе да она неће коренито мењати своју политику. Међутим, чак и уколико кадровска решења својим именима не буду обећавала, администрација ће свакако идејно заузети потпуно супротан пол од неолибералног интервенционистичког, који је до сада био предоминантан. Иако се оправдано сматра да су идеолошке поделе скрајнуте у корист дихотомије глобализам-антиглобализам, оне у старим демократијама још увек играју значајну улогу у обликовању конкретних решења. У конзервативизму нове америчке администрације оријентисаном на друштвена питања и традиционалном поимању религијског идентитета лежи шанса новог света који се незадрживо рађа. 2. Комплексну ситуацију у историјском тренутку чији смо савременици најједноставније је сликовито објаснити уз помоћ политике концентричних кругова и кроз неизбежну дихотомију Русија – Запад. Руски концентрични кругови се базирају на географским приоритетима њиховог деловања у међународној арени. Први приоритет су државе у непосредној близини, односно државе некадашњег Совјетског Савеза, у којима Москва мора да одигра захтевну улогу супротстављања агресивном надирању НАТО. Други приоритет је интервенција у Сирији и очување стечених позиција на Блиском Истоку. Трећи приоритет су руски савезници у стратешки важним деловима света, међу којима је Србија једна од најважнијих. За разлику од руских, амерички концентрични кругови су вишеслојни и вишедимензионални. Амерички приоритет број један на спољном плану је очување мукотрпно грађеног трансатлантског јединства. На ову матрицу се у тродимензионалном простору надовезују дерогирање суверености земаља које идеолошки чине тај блок, смањивање права и слобода грађана под плаштом медијског шаренила и демократске мантре, као и узурпирање виталних ресурса суверених земаља преко вешто изграђених економских институционалних модела. Кремљ, дакле, геостратешке односе види просторно, а Вашингтон у већој мери идеолошки, и то на нивоу појединца. Због тога се ове две нације тешко разумеју у питањима поимања међународне политике. Међутим, великом променом у Вашингтону, као и променом перцепције Кремља у односу на међународно окружење, међусобно разумевање се приближило. Међутим, повећан степен разумевања не значи и подударност интереса. 3. Како се избор Трампа односи на Србију? Србији од животног значаја није коренита измена глобалног односа снага, до које сигурно и неће доћи на кратак и средњи рок. Неопходно јој је само попуштање челичног атлантистичког стиска и промена фокуса у још већој мери на дезинтегришући Блиски исток, територијалне спорове на Далеком истоку, као и заустављање по атлантизам погубног таласа антиестаблишмент покрета, подстакнутог хуманитарном катастрофом без премца у људској историји. Уколико САД макар за нијансу попусте у погледу Русије и ракетног штита, и у том контексту покажу спремност на компромис око кључних питања, то ће неминовнио значити и већи маневарски простор за Србију и њене националне интересе. То ће се догодити јер се у том случају концентрични кругови руских приоритета шире и мењају непосредно у нашу корист. У том случају би било могуће и да се одигра на карту религијских осећања потпредседника САД у погледу заштите српске културне баштине на Косову и Метохији, на пример. Простора, дакле, има, ко жели да га види. Оно што је једино кристално јасно је да је офанзивни „клинтонизам“ потучен до ногу. Гротескно изгледа ламент постпетооктобарских елита због пораза њихове фавориткиње, у коме они, дајући себи далеко већи значај него што заиста имају, користе антидемократску мантру, парадоксално се трудећи да њоме покажу приврженост демократским принципима. Пораз клинтонизма, дакле, неће значити само вероватну корекцију америчке спољне политике већ директно значи и смањење утицаја прозападних елита у нашем делу света. То ће додатно увећати маневарски простор насушно потребан националним идејама. 4. Квазиидеолошки конструкти о „одабраној нацији“ и „најбољој земљи на свету“ сигурно неће нестати преко ноћи. Уколико Трамп и начини промене веће од козметичких, дух неолибералних јастребова ће још дуго колати ходницима Капитола и Стејт Департмента, а америчка спољна политика ће остати под предоминантним утицајем војних и фармацеутских лобија. Све амбициознији савезници су у том контексту под гигантским знаком питања, тако да ће нова администрација имати колосалан задатак редефинисања односа унутар трансатлантске мреже утицаја. Такође, Рамсфелдова подела на нову и стару Европу је актуелнија него икада, а тенденције ка све већем јазу између ова два пола драматично добијају на брзини. Кључ да се процес преласка схватања спољне политике кроз либералне јастребовске аршине на процес нешто умереније политике окренуте мултиполарности оконча добро по нас лежи у томе да Трамп и његова администрација прихвате чињеницу да свет више није униполаран, и да је сарадња уместо досадашњег језика наметања conditio sine qua non опстанка света каквог познајемо. Време у коме живимо је време повратка значаја државне територије у фокус геостратешких промишљања. У том контексту је Обамина администрација начинила низ брзоплетих агресивних корака, након којих ће Трамп бити принуђен да вади кестење из ватре. Трампову успешност у вођењу спољне политике диктираће његов однос према глобалним силама Русији и Кини, као и према регионалним – Немачкој, Турској, Ирану и Индији. Уколико се његова политика у значајној мери промени према регионалним силама које Србији теже да кроје капу, имамо чему да се надамо. Међутим, кључне одлуке доносиће се на местима где долази до контаката између концентричних кругова у вишедимензионалном простору, и у односу на последице које из тих контаката неминовно произилазе. Извор: Нови Стандард