Правда

Пише: Александар Павић То су, као што се сада види, глупости. Нормални Срби су само били противници агресивне америчке политике која је довела до бомбардовања како њихове тако и туђих земаља, у име лажних, наводно хуманистичких циљева. Нормални Срби су били, и остали, алергични на неправду, а још више на лицемерје оних који су, наводно из идеалистичких побуда, уништавали или унесрећивали читаве земље и народе, широм света. А оличење тог лицемерја, тог разврата под танком маском „љубави“, тог тоталитарног секуларизма под још тањом маском „толеранције“, били су управо Клинтонови, Бил и Хилари, и сва пратећа булумента шаптача, опадача, саветника, консултаната, додварача, вазала, купљених интелектуалаца, професионалних хомосексуалиста, плаћених агената, окорелих криминалаца, терориста и злочинаца против човечности. Зато су се нормални Срби, заједно са свим другим (истински) нормалним светом, толико искрено и отворено обрадовали Трамповој победи. Упркос чињеници да је и сам Трамп проповедник политике „Америка на првом месту“, који обећава обнову и додатно јачање њене војске, која, упркос кризи, није пала испод нивоа суперсиле. Јер, ако се Америка врати себи, или бар ономе што још увек већински мисли да јесте, она ће бити снажна земља која ће и бранити и настојати да шири своје интересе, али која више неће имати ону неподношљиву амбицију да, под претњом силе, уцена и масовног убијања, тера и друге да личе на њу, да им намеће вредности. И то оне извитоперене. Глобалистичке. Клинтонистичке. Уместо тога, она ће бити, то је бар амбиција Трампа и оних који су га идејно или инстинктивно подржали и подржавају, прва капиталистичка земља света, земља која на том пољу диже лествицу, која се такмичи и тера друге да се такмиче, али без претензија да буде ичији васпитач. И то је све што се тражи. Српско радовање томе значи да немамо проблем с тим, с том такмичарском поставком. Уосталом, то смо већ доказали на многим другим пољима. Али имамо проблем са том глобалистичком поставком, чији је и Трамп противник, у којој је игра унапред намештена у корист корпорација и транснационалног капитала, а на уштрб националних економија и интереса. Немамо, дакле, проблем са америчким економским патриотом или патриотизмом (притом, не морамо чак да будемо ни капиталисти – али морамо да онда понудимо нешто боље или бар једнако добро). Имамо проблем са а(нти)националним корпоративно-финансијским мародерима. И нама и Трампу је Сорос смртни непријатељ. Већ то је основа за пријатељство – ако ништа друго, а онда из интереса. Наравно, радујемо се Трамповој победи и због наде да ће четвртину века дуга, неприродна америчка антисрпска политика да доживи свој крај. И за ту наду има основа, као што су многи већ приметили. Трамп не воли исламисте и терористе, не воли криминалце, не воли екстремисте. Не воли Мила Ђукановића, нити нарко-државу „Косово“. Жели добре односе са Русијом. То су већ озбиљне основе за сарадњу. Наравно, морамо да будемо свесни, о чему су већ други писали, да нам ништа неће доћи на тацни, нити се десити само од себе. Трамп је прагматични бизнисмен на првом месту. И имаће своје приоритете. На првом месту домаће. А имаће и других на међународној сцени. Према томе, наши интереси треба да се представе на луцидан, једноставан и пробитачан начин, тако да потреба за синергијом буде очигледна. Јер, нажалост, током последњих четврт века, америчка неокон/неолиберална дипломатија направила је систем антисрпских савезништава у региону, и није лако то раскинути тек тако. Нико се, без преке потребе, не лишава савезника једнострано, чак и лоших. Али ми то нећемо и не треба у овој фази ни да тражимо. Довољно је, за почетак, да нађемо пар заједничких ствари око којих одмах можемо да се договоримо и суделујемо. Можда је, заједно са Републиком Српском и у синергији са Русијом, најлакше договорити се око организовања истинске заједничке борбе против тероризма и исламистичког екстремизма. Почистити сва терористичко-вехабијска гнезда у БиХ, све параџемате. Политички притегнути Бакира Изетбеговића и све који имају везе са екстремним исламистима, уз јавну подршку истински умереним муслиманима попут нпр. Фикрета Абдића. Паралелно с тим, ускратити подршку даљем постојању канцеларије Високог представника и, уопште, свим политичким пројектима насилне централизације БиХ, са циљем повлачења странаца из свих државних институција. То је нешто што би Трамп и суверенисти око њега умели да разумеју. Што се тиче Косова и Метохије, треба да захтевамо повлачење признања те нарко-терористичке творевине и враћање на Резолуцију 1244. Наравно, за то кредибилитет тешко да могу да имају носиоци Бриселског споразума. Али то треба да нам буде захтев, да тражимо оно што нам је незаконито отето. Па нека нам из Вашингтона кажу зашто то (не)могу да учине. Са бизнисменима се тако разговара, и они то једино и цене – тражење свога, без увијања. Можда ће нам, иако декларисани критичари НАТО агресије на СРЈ 1999. године, рећи у четири ока да, мада имају разумевања за наш захтев, они то, бар тренутно, нису у стању да испоруче. Нећу да кажем вероватно, већ само можда, јер од њих треба тражити да остану доследни својим ставовима, поготово имајући у виду криминалну, злочиначку, терористичку дружину која тренутно столује у Приштини, за коју су првенствено одговорне управо САД. Али, ако баш не могу и имају довољно убедљив разлог за то, онда и ту треба да нађемо тачке око којих можемо да се сложимо: повратак свих избеглица, хитна дегетоизација српског становништва (са нагласком на његов хришћански идентитет), борба против криминала, тероризма и екстремизма, али и против озакоњења нелегалне имиграције из Албаније. И, наравно, доследно спровођење 1244, укључујући и истицање захтева за повратак наших снага безбедности на КиМ, као сугаранта, заједно са снагама КФОР-а, безбедности и антитерористичке борбе. За почетак, бар на северу КиМ. Поготово у светлу постојања тзв. безбедносних снага косова, чије постојање треба на сваком кораку да оспоравамо. Треба такође да тражимо престанак финансирања локалних НВО од стране Националне задужбине за демократију, ИРИ, НДИ, УСАИД-а и других институција које се финансирају из америчког државног буџета. Уз, наравно, престанак мешања америчког дипломатског особља у било коју унутрашњу ствар земље. Ови захтеви су ствар националног самопоштовања, и прави националисти ће их ценити, шта год о њима мислили. Треба да тражимо притисак на Хрватску да престане да омета повратак избеглица и, уопште, да декриминализује српски народ. Да се из САД од Хрватске коначно захтева да се понаша као демократска држава, а не потуљени настављач НДХ. Треба да тражимо и то да САД ускрате подршку пријему Црне Горе у НАТО. Тиме се постиже неколико циљева од заједничког интереса: а) делегитимизација криминалног Ђукановићевог режима као незаобилазан корак ка истинској демократизацији Црне Горе и започињању истинске борбе против свих облика криминала чији је она база; б) гест добре воље ка Русији, у ширем контексту општег смањења напетости, нормализације руско-америчких односа и грађења једне нове неблоковске континенталне безбедносне архитектуре „недељиве безбедности“ какву одавно заговара Русија; в) смањење конфликтног потенцијала читавог региона ради заједничког концентрисања на борбу против тероризма, екстремизма, криминала и нелегалних миграција. Уопште, треба да тражимо постепену деклинтонизацију америчке политике према Србији и целом простору бивше СФРЈ – исправљање једностраних потеза, деисламизацију, декриминализацију, деколонизацију, доследни антитероризам, одустајање од антисрпске парадигме у целости као несрећне историјске аномалије, при томе истичући легитимност захтева за одштету које би имали право да покренемо, а о којим би у сваком случају желели да разговарамо. У свему томе, треба јасно да ставимо до знања да је Србија принципијелно отворена за равноправну сарадњу и са (традиционалном, односно нормалном, неглобалистичком) Америком и са Русијом, и да уопште није заинтересована да буде предмет или линија новог или даљег заоштравања на релацији Исток-Запад, уз пуно разумевање за традиционалне историјске везе и природне српско-руске афинитете и сродности, који су бар у равни англо-америчких. На енглеском реч „trump“ има неколико значења. У облику именице може значити адут, кец у рукаву, поуздан или поштовања вредан човек, али и труба (инструмент), док у глаголском облику значи надвладати, надиграти, надмудрити, победити. Сматра се да потиче од речи „тријумф“ (triumph). Неки ће у овоме видети значај, други само случајности. Али, чињеница је да се ради о човеку који воли да побеђује и побеђивао је, који је својим радом и ризиком створио оно што има, који нема идеолошке предрасуде које се косе с нашим, који промовише нормалне вредности и с којим се бар може разговарати. Тога у Вашингтону није било четврт века. А на нама је да искористимо прилику. Трамповски. Самоуверено, отворено, нелицемерно, без зазора, без правдања. Заправо српски. Извор: Фонд стратешке културе