Пише: Ђоко Кесић Србима се вратила стара- нова шпијунска прича позната у јавности по случају генерал Перишић, јер Срби су једноставно заљубљени у шпијунске приче и теорије завере. Без њих једноставно не могу, и без ракије, наравно.
У Вишем суду у Београду 2. новембра, после четрнаест година, почело је обновљено суђење генералу Момчилу Перишићу за шпијунску аферу "Ромео и Јулија”. Суђење је затворено за јавност. Афера је својевремено крштена по Шекспировим јунацима, јер тако се звао мотел за тајне парове на Ибарској магистрали недалеко од Београда, где је 11. марта 2002. године ухапшен генерал Момчило Перишић заједно са америчким обавештајцем Џоном Нејбором. Њих су, наводно, ухватили на делу и ухапсили оперативци Војне обавештајне службе под командог генерала Аце Томића, који је у то време био миљеник председника СРЈ Војислава Коштунице.
Чак и најприљежнији љубитељи српског шпијунског жанра мораће да прекопавају по сопственој меморији, или да позову у помоћ Гугл, да се сете ко беше генерал Момчило Перишић?
Да вам помогнемо:Грађанин Момчило Перишић можда је могао да направи успешну или бриљантну каријеру да у свом животу није направио две фаталне грешке: два пута се погрешно запослио. Први пут кад је уписао Војну академију, и други пут кад је као члан ДОС ушао у политику крајем деведесетих прошлог века.
Могао је можда да буде чувени психолог, психијатар - што му је споредна вокација. Али није. Ту диплому је желео и стекао је јер га је униформа жуљала, дакле није слушао нити следио своју подсвест. Сметала му је униформа само што то није хтео себи да призна. Рећи ћете, па он је догурао до генералског чина, био начелник генералштаба Војске Југославије. Добри познаваоци тадашњих прилика у Војсци Југославије рећи ће да је он напредовао као Милошевићева узданица, али и да му је као војнику великог формата недостајала чврстина, одрешитост, сигурност и самосталност. Рећи ће није он никад био то што му звање и чин говоре.
У политику је ушао после 1998. Смењен је с дужности првог официра ВЈ, после Петооктобарског преврата постао је потпредседник Владе Србије у Ђинђићевом кабинету, био је задужен за безбедност. Да му је и то било погрешно запослење доказ је шпијунска афера коју су му напаковали, али и још нека сазнања. Рецимо, један наш познати колега данас уредник једне ТВ куће, причао је како му је потпредседник Владе Перишић дошао једног дана и тражио да га он кандидује за председника Србије. “Мене ће подржати Американци, како да се кандидујем”? Једноставно, одговорио је новинар, распишу се избори и ви се кандидујете.
Али вратимо се шпијунској причи. Дакле 11. марта увече 2002. у поменут мотел упадају специјалци безбедносне агенције ВЈ и хапсе потпредседника Владе Србије Момчила Перишића и америчког обавештајца Џона Нејбора. Војно тужилаштво тражи да се ухапшени задрже у војном истражном затвору, јер је наводно Перишић Американцу достављао поверљиве податке од озбиљног војно безбедносног интереса. Перишић се позива на имунитет, Нејбор има статус дипломате. Ухваћени су у тренутку кад је Нејбор наводно исплаћивао “Перишића у америчким доларима за поверљива документа која му је Перишић управо предао,” речено је у званичном државном саопштењу.
Пуштају их после неколико дана. Перишић ће проћи кроз политички линч својих ДОС колега али и политичке јавности. Следеће године одлази у Хаг, јер су га Хрвати обележили као ратног зочинца. Хаг га ослобађа, враћа се у Србију 2013.
Амерички обавештајац Џон Нејбор неколико дана после изласка из притвора напушта Србију као “персона нон грата”. “Политика” сутрадан објављује вест да је Џон Нејбор погинуо у саобраћајној несрећи у Мађарској. То је ваљда пракса озбиљних служби, раскринканог агента прогласите мртвим, дате му нови идентитет, Џон Нејбор под неким другим именом и данас ради свој стари посао.
Кад су пуштени из притвора у марту 2002. Нејбор је изјавио да му је враћена торба у којој су били неки други документи, а не они који су били кад је торба одузета. Перишић је саопштио да је “све намештено и да документи о којима тужилаштво прича да сам их продао можете наћи на сајту Хашког трибунала, али постоје и друга тајна документа која су тајно предате Трибуналу”.
Дакле, у Београду пред Вишим судом почео је обновљени процесс за пијунажу за генерала Перишића, Миодрага Секулића и Владана Влајковића. Процес у којем је од почетка било нешто буђаво. То ми потврђује и високи официр безбедности бивше Војске СРЈ, пензионисан пре више година, молио је да му име не објављујем. Ево шта нам је рекао:
“Није било тешко сложити све те коцкице и видети да је генералу Перишићу цео случај намештен. Одрадили су га. Ко? Колико ја знам део Демократске опозиције Србије и Америчка служба.
Пођимо од једноставних чињеница. Генерал Перишић био је задужен за безбедност у Влади Зорана Ђинђића. Његово звање имало је веома широка овлашћења, па и то да се састаје са свим домаћим и иностраним безбеносним структурама, размењује мишљења, прикупља податке, па их износи на седницама Владе кад се анализирају безбедносне процене, или можда и кризе. Што значи да је и са америчким обавештајцем Џоном Нејбором могао да се виђа, не тајно по мотелима и парковима у ноћним сатима, него јавно у свом кабинету или негде на ручку у ресторану да их сви виде. Шта се догодило? Генерал је намамљен у мотел “Ромео и Јулија”, сликали су га и хватили на делу. Перишића су одрадили Американци, жртвовали су свог агента Нејбора, а испоставило се ни њега нису жртвовали, човек и даље ради свој посао. Због чега? Једноставно Перишић је био цео живот војник, био је раније близак с Милошевићем, а добар део командног кадра Војске Југославије није био одушевљен Петим октобром и умешаношћу Британаца и Американаца у ту ружичасту револуцију. У Перишића једноставно нису имали поверења, нису му веровали. А и ДОС-у је сметала крута војничка логика.
Сама шпијунска афера је смешна. Шта је то што Американци нису знали или нису могли да дознају о Србији? Па њихови и британски агенти спремали су све чланове ДОС у Мађарској, и све у Србији било им је на дохват руке као у самишки.
Потврда ове америчко - ДОС-овске стратегије стигла је непуну годину раније, али нисмо је препознали. Само стотину дана по формирању Владе Зорана Ђинђића у самој Влади букнула је сексуална афера. Главни јунак великог скандала био је генерал Вук Обрадовић, потпредседник Владе задужен за истраживање привредних злоупотреба, цриминал и корупцију, заправо везу тајкуна и политичара. Он је наводно сексуално насртао на сараднице у кабинету, цепао им чарапе у необузданим нападима сопственог либида. Афера је обнародована 11. маја 2001. Портпарол афере био је Слободан Орлић, потпредседник Вукове Социјалдемократије и бивши новинар Карићеве БК телевизије. Главне жртве из прве сексуалне ватрене линије биле су такође новинарке БК телевизије, па је у некој логици Богољуб Карић био оптужен да је баш он писао сценарио сексуалне афере. Вукову Социјалдемократију жута штампа је крстила као Вукојебину.
Е сад да се бавимо логиком: Вук Обрадовић је био бриљантан војник, постао је узор многим младим људима тих бурних времена. Почетком 1992. обећао је родитељима војника с фронта у Хрватској да ће им се деца за два дана вратити кућама. Кад то команда ЈНА није учинила он је поднео оставку.
Он је образован, симпатичан, школован, човек којег је чекала блистава каријера. Никад није био склон алкохолу и женскарењу, из добре и успешне породице, био је момак о којем су многе даме сањале. Он сад одједном добија нападе лудила, напада најближе сараднице, као хоће да их кара а оне не би да му дају. И то у кабинету у Влади Србије, где је свака канцеларија, по природи ствари, под видео надзором.
Многим стварима и догађајима у случајевима генерала Обрадовића и Перишића фали логика. И Обрадовића су склонили његове колеге и тајкуни, није им на том месту одговарао поштен и истрајан човек какав је био генерал Обрадовић. А то што генерал Перишић није на време научио ништа из сексуалног случаја генерала Обрадовића само говори колико се он по други пут погрешно запослио.
Занимљива анализа пензионисаног високог безбедносног официра наше Армије, а његовом закључку додао бих питање: Како нико међу новинарима није следио ову логику која је, верујем сасвим исправна. Није, јер новинарима и главним уредницима више одговарају шпијунске и сексуалне афере у високом српском друштву, супер је од Владе Србије направити бордел “Ромео и Јулија, па макар приче и биле овако наивно монтиране.
Те приче продају новине! Извор: Правда
