Пише: Андреј Корибко

Иако је изабран тек прошле недеље и има још два месеца пре званичног доласка на власт, већ је могуће направити неке прогнозе, као одговор на нека од тих питања.

Најбољи показатељ како би Трампова балканска политика могла да изгледа, може бити именовање Ренса Прибуса (Reince Priebus) за Шефа особља. Овај престижни и истакнути положај ће бити заузети грчки православни верник, коме је мајка Гркиња и који са сигурношћу има јак осећај грчког идентитета – што не иде у корист Републици Македонији у вези са питањем имена и другим питањима око којих су Грчка и Македонија у спору. Други фактор у корист Грчке је чињеница да је Стивен К. Банон (Stephen K. Bannon) у исто време постављен за Трамповог главног стратега. Ово је важно због тога што је Банон водио врло успешан алтернативни медиј Брејтбарт (Breitbart), непосредно пре него што је средином лета постао директор Трампове предизборне кампање. Један од најпопуларнијих писаца на сајту је Мило Јанопулос (Milo Yiannopoulos), отворени хомосексуалац ​​грчког порекла и неко од кога се  уопште не очекује да ће бити пријатељски настројен према Македонији или њеној култури конзервативних вредности. Имајући у виду блискост Брајтбарта Трамповој администрацији, писци, као што је Мило, могли би да имају нежељени утицај на Предсеникову политичку поставку.

За Македонију нису добри, нити Прибус, нити Банон или Јанопулос, али са друге стране, Трампове антипатије према Џорџу Сорошу, финансијеру обојених револуција могу да иду у корст земље. Рано је о томе говорити, али откад је Сорош практично објавио рат Трампу и своју пажњу усмерио на Сједињене државе са других делова света (барем за сада), постоји шанса  да ће НВО-погон побуна ове обојене револуције која траје две године бити заустављен на неко време. Такође је могуће да ће Трамп и његова "паралелена држава" (војска, безбедност и дипломатска бирократија) поразити Сороша и уклонити га са власти, чинећи његове мреже ништавним на неко време.

У том случају, то не би нужно значило крај НВО хибридног рата, него да би администрација задужила неког другог да га замени и преузме његову глобалну мрежу. Видљива промена до које би могло да дође је порука да ће се будуће "сорошевски" повезане организације, у покушају да регрутују већи број људи за још промена режима, убудуће одлучно пребацити са “крајње левице” на “крајњу десницу”; нарочито ако Трампова ЦИА схвати да је много ефикасније да користи ову врсту наратива користећи опипљиви дух времена, него се тврдоглаво држати  дискредитованих и доказаних неуспеха из прошлости. Још увек је рано рећи да ли ће се то догодити или не, али сценарио није невероватан и требало би да га Македонци барем имају у виду, када предвиђају маеричку политику према њиховој земљи. 

Ако се рачуна утицај који ће Грци имати у Председништву Трамповој председничкој администрацији и разуме да би Сорош врло лако могао да заврши као губитник у рату са Трампом, онда је могуће да се очекује да се нови амерички лидер вероватно неће бавити много питањем имена, али није тешко закључити да неће бити решен да, као његов претходник употребити исту асиметричну агресију на Македонију.  Укратко, Трамп би био разумнији од Обаме, иако више  нагнут према Грчкој, ако би морао да бира. Ово је веома важно у гледању шире слике Балкана, јер ће бизнисмен, вероватно уоптребити своје трговачке вештине у постизању договора и “џентлментских споразума” са Русијом око утврђивања сфера утицаја, а Балкан ће свакако бити део понуде за договор. 

Сједињене државе не би никад амирно предале свој преовлађујући утицај било којој НАТО држави, тако да нико не би требало да се нада да ће се то десити за времеТрампа. Грчка ће вероватно бити средишња тачка балканске политике нове администрације због свог енергетског значаја за Балкан ток, Транс-јадрански нафтовод, али и због потенцијала који има за будући транзит израелског гаса са гасних поља овог источномедитеранског Левијатана до ЕУ. Поред свега овога, Грчка је редовно у клинчу са Турском због недавних агресивних повреда ваздушног простора у источном Егејском мору, а то што су сви Грци жестоко против турског председника Ердоган значи да би та земља могла да постане корисна основа за тајне операције дестабилизације против лидера који нагиње мултиполарном свету и који је једва преживео  недавни амерички државни удар против њега.

Што се тиче остатка Балкана, сједињене државе су већ објавиле да никада неће "предати" било које од НАТО држава Русији, тако да у суштини остају само не-НАТО државе, које би могле да буду део неког будућег договора о сферама утицаја са Русијом. Стога, само Босна и Херцеговина, Србија и Република Македонија могу бити обухваћене предлогом. Није вероватно да ће се хрватско-муслимански део Босне да сложити да цела њихова земља буде усклађена са Москвом, тако да је много реалније да само Република Српска, која већ има блиске политичко-стратешке односе са Русијом, буде део овога прећутног договора. Србија би онда, такође,  била укључена, као и Република Македонија, иако би се ова друга могла наћи у првим редовима конкуренције, када види колико су неки Грци спремни да учине како би постали утицајни у Трамповој управи.

Са структурног становишта, јасно је и предвидиво да ће 'Приморски Балкан' потпасти под амерички утицај, док ће Русија само добити ослонац у 'Балканском мехуру' централног Балкана, али је то кључни део региона преко кога пролазе кинески мегапројекти. Балкански ток би могао да пролази кроз Републику Македонију, а самим тим кроз Србију и Грчку, која би, у овом случају дала Сједињеним државама одређени степен утицаја над пројектом, али само до грчко-македонске границе. Осим тога, грчка влада је показала да није превише лојална никоме и само иде тамо где је новац. Чак и са про-грчким лобистима у Трамповој управи, нема гаранција да ће Атина пристати на "коље вола због киле меса” и да се меша у руски гасовод само да би удовољила неколицини чланова америчке. Овде се новац пита и Балкански ток ће бити веома профитабилан за економски истрошену земљу, па вероватно неће пореметити пројекат и жртвовати милијарде долара транзитних такси које би добила.

Македонска влада се, за разлику од грчких колега, доследно показала као поуздан партнер и нема историју блебетања са иностраним покровитељима због новчаних интереса. Било да  гради јаке везе са својим постојећим западним партнерима или истражује дубље путеве сарадње са својим новим руским и кинеским партнерима, није реално очекивати никакве негативне промене, без обзира под чију је сферу утицаја Македонија на крају потпадне. Међутим, због бурних покушаја промене режима у последњих неколико година које су смислиле и финансирале Сједињене државе и неколико других западних земаља, постоји разумна шанса да Македонија одговорно осигура своје улоге приближавањем Истоку, посебно када се има у виду да је Запад стално одбацивао њене пријаве за пријем у ЕУ и НАТО и давао снажну подршку Грчкој у решавању спора у вези са именом. У ствари, чињеница да Македонија није ни у једној од ове две организације, би аутоматски значила већу вероватноћу да уђе у руску/мултиполарну сферу утицаја, уколико Трамп буде у стању да постигне договор са Путином.

Када се Србија има у виду, највећи део народа је окренут Русији, упркос урођеном про-западном усмерењу Вучићеве владе и неспретне фасаде обојене “геополитичким балансом”. Ипак, још једном 'Балкански мехур' не-ЕУ и не-НАТО држава постаје важани то је у корист Русије - повећава се вероватноћа да ће овој земљи, такође, Сједињене државе "безбедно дозволити" од да прихвате Москву мало суштинскије, него сада. Другачије речено, Вучић није поуздан или сигуран партнер, јер, уместо да искористи ситуацију, како ће Македонија и Република Српска очекивано учинити потпуним побољшањем односа са Русијом, српски лидер може само да упропасти прилику, тврдоглаво се држећи се трикова  "геополитичког балансирања" -  симболичким гестовима према Русији, док још више значајно продубљује партнерство своје земље са Западом. У том смислу, председник Републике Српске, Додик, може бити бољи представник воље српског народа од премијера у ужој Србији Вучића, јер овај поднационални лидер ће вероватније искористити пирлику да буде део било које будуће руске сфере утицаја.

Када се ради о договору у свачију корист, како би могле да изгледају означене сфере утицаја, много тога може кренути лоше у покретању руског 'Балканског мехура', а важно је споменути и чињеницу да се то можда неће ни догодити ако Трамп не успе да замени и/или преузме неоконзервативце који су узидани у паралелну државу. А ако претпоставимо да ће он бити у стању да до одређене мере, ипак, све то изведе, потпомогнут да спроведе свој план о сферама утицаја, и даље постоји могућност да ће Сједињене државе забити нож у леђа Русији, покретањем истих темираних бомби, ако у претходних пар година – повратак грађанских сукоба у Босни и повратак албанског тероризма против Србије и Македоније.

Што је још горе, могло би се догодити да Трамп ни не зна за то или није у стању да у потпуности заустави оркестрирано деловање неоконзервативних елемената који су 'очишћени' / 'одстрањени' из паралелне државе и који ће наредити њиховим верним међународним контактима да освете и саботирају Трампов и Путинов 'џентлменски споразум" о сферама утицаја у Европи. Сорос и његови симпатизери могу да се ураде нешто слично, поготово јер ће милијардер вероватно пасти у немилост владе Сједињених држава током Трамповог мандата и могу бити мотивисани да учествују у сличним геополитичким осветољубивостима. Наравно, могло би да се догоди и да Трамп само блефира са Путином у покушавају да постигну споразум, како би купио време пре припрема 'коначног удара' на последње остатке многополарности на континенту, али то се не чини превише вероватним, јер је он више уравнотежен и стабилнан бизнисмен, него , као Обама, коцкар из паралелне државе који ризикује.

Трамп је познат по томе да постиже договоре и држи реч, а имајући у виду да је већ показао добру према Путину током њиховог првог телефонског разговора, посматрачи могу очекивати да ће Изабрани председник у будућности вероватно остати доследан обећањима која дâ у будућности свом руском колеги, а тако ће се придржавати и било ког 'џентлменског споразума' око успостављања стабилне сфере утицаја међу њима, доласком у период Детанта Новог хладног рата. Можда предложено разграничење указује на то да Русија нема шта да добије од 'Балканског мехура', али би такав закључак био и наиван и преурањен, јер Москва, у ствари, има много геостратешких интереса на централном Балкану, који је жели користити као основу за изградњу пуног и јаког партнерства са балканским државама.

Ако би предвиђени период Детанта потрајао, онда ништа не стоји на путу Русије и било ког од прогнозираних партнера да постигну ове врсте међусобно корисних партнерства,а Сједињене државе неће бити склоне томе да приговарају све док држе своју реч, поштујући Трампов и Путинов договор. Ово се не може у потпуности гарантовати без обзира на то колико убедљиво изгледа да ће трајати, али барем омогућава још један вид могућности за обе стране да интензивирају своје односе. Оно што је од највећег значаја је да Трамп склони поглед Сједињених држава са Балкана и да не покушава, као Обама, да га дестабилизује. А, тако нешто би могло купити довољно времена за кинеске пројекте брзе железнице на балканском делу кинеског Пута свиле, који ће се градити и на тај начин отворити освежавајући многополарни коридор између Централне европске престонице Будимпеште и медитеранске луке Пиреј, преко држава 'Балканског мехура', Србије и Републике Македоније.

Русија би требало да се до тада удобно сместила у 'Балканском мехуру' и на тај начин би могла да прошири свој постојеће инфраструктурне и енергетске инвестиције, ширећи их више ка реалној економији, користећи предности које ће балкански Пут свиле веома много олакшати у логистичком смислу, за трговинско пословање у региону. Могло би бити и оптимистично надати се овако рано, два месеца пре него што Трамп чак и формално дође на власт, али постоји веома реална шанса да ће савршен аутсајдер заиста уздрмати спољну политику Сједињених држава коју води естаблишмент неоконзервативаца и Сороша и испунити своја обећања да нормализује односе са Русијом и поправи неке глобалне дестабилизације учињене током Обаминог мандата.

То би могло само да користи Балкану, посебно ако је човек који је написао "Уметност договарања" ради исто оно што и говори, па тако постигне и монументалан договор са Путином. Тај договор би требало да буде о стабилним сферама утицаја у региону, иако још увек има много тога што може да крене наопако и да се спречи било шта од овога или, да дође до саботаже, ако се испсотави као “исувише успешно”.

Извор: Катехон