Како преноси Дојче веле, два циришка дневника су разматрала предлог швајцарског министра одбране да смањи број војника на Косову, а једна књига је навела медије да алаизирају и ситуацију у Босни и Херцеговини.
Циришки Тагес анцајгер се позабавио темом смањивања броја швајцарских војника на Косову.
“Уредник рубрике за иностранство и познавалац Балкана Енвер Робели објашњава зашто то није добра идеја": “Од пре 17 година, швајцарски војници се на Косову ангажују за мир и стабилност. Сада би њихов број требало да буде смањен. Министар одбране Ги Пармелен ће тражити да уместо 235, тамо буде 165 војника". Познавалац Балкана Енвер Робели сматра да то не ваља и констатује да “Косово није политички стабилно". Према његовим речима, тамо постоји сукоб између владе и опозиције, а с друге стране, Русија је допринела дестабилизацији више балканских земаља.
“Русија", тврди Робели, “покушава да спречи приступ Црне Горе НАТО-пакту и торпедира приближавање Србије Европској унији. Из швајцарског угла, смањење броја војника би био лош спољнополитички сигнал. Швајцарци служе као градитељи мостова између различтиих етничких група и важан су ослонац НАТО на плану логистике". Следеће године ће се, како каже Робели, Косово наћи пред посебним изазовима. Тада ће, наиме, специјални трибунал подићи прве оптужнице против бивших бораца УЧК. “Ако дође до хапшења високих косовских политичара, могло би да дође до нереда. У таквом окружењу је улога војника НАТО и Швајцарске веома важна", а ако настане вакуум, Искористиће га – Русија. “Г. Путин не жели да гради демократију на Балкану, већ да тамо шири неред."
Дневник Ноје цирхер цајтунг сматра да би “гашење светла" на Косову “било фатално" – односно, да не би било добро да се швајцарски војници повуку са Косова. А има политичких снага које то траже. “Када политички духови у Берну узавру, а не ради се о бизнису око наоружавања, онда су тема сигурно мисије (швајцарске) армије у иностранству. Од завршетка Корејског рата 1953, Швајцарска се и са војним персоналом залаже за мир у свету – увек са легитимацијом УН, у хомеопатским дозама и у складу са важећом доктрином о неутралности. И поред тога, стално се јавља отпор: фундаментални левичарски пацифисти одбацују такве мисије, баш као и десничарски изолационисти, који управо у мисији швајцарских војника на Косову виде камп у коме се заправо тренира приступ НАТО-савезу."
“Савезно веће зна какво је расположење у парламенту и зато, када је реч о будућности мировних снага на Косову, предлаже компромисно решење: мисија “Свиској" би требало да буде продужена до 2020, а број војника ће поступно и у малим размерама да се смањује. То је политички разумно и исправно. Ситуација на Косову се од завршетка рата 1999. битно побољшала..." Аутор наводи да се Швајцарска заправо уклапа у општи тренд смањивања броја војника КФОР. Али, “комплетно и брзо повлачење које тражи Швајцарска народна странка, било би фатално: “Ситуација је политички осетљива посебно на северу Косова". “А неутрална Швајцарска која није члан НАТО а јесте домовина око 150.000 Косовара у егзилу и ужива велико поверење становништва – и то припадника свих народа"
Исти лист се бави и Босном и Херцеговином, али као примером за “неуспех у формирању једне државе" у оквиру препоруке за читање нове књиге о Босни и Херцеговини аналитичара Кристофера Бенета.
“Случај Босна је отрежњујући пример за међународну заједницу". “У новембру 1995", пише новинар Тоби Фогел, “у америчком Дејтону је мировним споразумом окончан рат у Босни и Херцеговини. Споразум и данас одређује политички живот у тој балканској држави. Када је реч о његовој војној димензији, он је био успех: до данас је у Босни углавном било мирно – а то није нешто што се подразумева с обзиром да није било суочавања са многим злочинима које су починиле све сукобљене стране".
“Споразум је донео мир, додуше, уз екстремну децентрализацију, која је нормално владање учинила не само практично немогућим, већ и крајње неатрактивним. Подела земље на два ентитета, а у оквиру Федерације на десет, углавном моноетничких, кантона, институционално је учврстила превласт националистичких странака Бошњака, Срба и Хрвата. Тако је Дејтон био и гаранција за застој у реформама и тоталну злоупотребу државног апарата у корист финансијског и политичког богаћења постојеће елите. Политичари и бизнисмени су се у том систему максимално раскомотили." Извор: Deutche welle
