Правда

Пише: Ростислав Ишћенко Кијев је дочекао трећу годишњицу другог мајдана апатичним протестима обманутих грађана зачуђених због износа које би требало да уплате за комуналне услуге. Притом, није показана њихова нарочита масовност, организованост и сврха. И поред тога, власт се плаши тих демонстраната више него што је Јанукович страховао због протеста у новембру и децембру 2013. Јер речи „трећи мајдан“ лебде у ваздуху, бучно позивају са новинских страница, телевизијских екрана и преко Интернета. О томе се шапуће у кухињама, на то упозорава украјинска Служба безбедности, неки следбеници Порошенка изјављују да су спремни да оружаном силом потисну говорнике иако нису директно повезани са структурама силе. Мислим да „трећи мајдан“ није могућ. Без сумње, у Кијеву је одавно припремљен државни преврат који сада још једном покушава да реализује једна од бројних политичких групација на чијем челу је Јулија Тимошенко. Остали су обамрли од спремности да у последњем моменту искоче иза леђа Тимошенкове и присвоје њену победу или пак (ако Порошенку пође за руком да се овај пут одржи) да се претварају да ништа слично нису помишљали. Сваки мајдан који је победио јесте државни преврат. Међутим, сваки државни преврат који је победио није мајдан. Управо због тога више од две године тврдим да је следећи државни преврат у Кијеву сазрео још у тренутку кад је Порошенко положио заклетву за председника и да се од лета 2014. преврат може десити сваког тренутка, али да се не може десити у облику мајдана. То што се у Кијеву још чека „трећи мајдан“ може се објаснити својством људске психе. Човек увек очекује оно што се дешавало и ретко се дешава да схвати промене ситуације које оно што је било чине поново немогућим. Јанукович се 2013. добро припремио за мајдан у оном облику у којем га је он видео 2004-2005. и припремао се само да остане да седи дуже од опозиције. Он није могао да замисли да ће мајдан сам кренути на јуриш на владине зграде и на крају га истерати из Улице Банкова из Кијева, из Међугорја (резиденција председника Украјине изван града) и из земље. Исто тако, Порошенко, његове присталице, његови опоненти и већина посматрача сматрају да ће нови државни преврат у Кијеву попримити отприлике исте оне облике као и „други мајдан“ (2013-2014). Ипак, то није могуће. За почетак нагласимо да технологија мајдана, поред осталог, претпоставља обавезну спољну подршку протеста. У овом случају није могућа спољна подршка иступања против Порошенка. На украјинском терену играју Русија, ЕУ и САД. Сви они, због различитих разлога, апсолутно нису заинтересовани за дестабилизацију ситуације у Украјини. У свету постоје проблеми много важнији од украјинског, а нико нема ресурсе од гуме. Украјински проблем одложиће се за касније. Међутим, свргавање Порошенка и дестабилизација ситуације у земљи захтеваће њено решење овде и сада. Притом, нико не зна како да је реши, чак ни јединствен приступ није разрађен. Због тога у Москви, Бриселу и Вашингтону схватају: ако се тако иступање деси, Порошенко практично нема шанси да се одржи. Стога и настоје да не форсирају догађаје и чак помало помажу Порошенку – САД му преко ММФ пребацују милијарду долара због сиромаштва, Русија шаље гас у Геническ, док ЕУ изјављује да је спремна да им дозволи „условно безвизни“ режим. Спољне силе сигурно неће подржавати побуњенике, али неће ни Порошенку послати упомоћ војску. Према томе, спољна интервенција је искључена. Међутим, спољна подршка било којем мајдану (обојеној револуцији) није важна сама по себи, већ као део слагалице. Мајдан је ненасилна револуција. Спољна умешаност блокира активности власти за њено гушење силом. У томе и јесте његова улога. Тамо где се спољна интервенција покаже неефикасном не добија се мајдан, него Тјенанмен, или нешто флексибилнија белоруска варијанта. Ненасилно свргавање власти која је спремна да се супротставља није могуће. Иначе, нису успешне само технологије растеривања. Технологија „дужег седења“ на мајдану, о коју се „саплео“ Јанукович, била је пре тога успешно примењена у Мађарској. У Будимпешти су демонстранти више од пола године протестовали пред зградом парламента. Влада је мирно чекала да се они уморе и разиђу. Нема сумње да је украјинска власт спремна да се супротставља, па и оружаним путем. Она је то више пута отворено изјављивала. Такође, нема сумње да ће спољне силе вршити притисак на Порошенка и захтевати да одустане од примене силе. Оне неће јавно одобравати његове поступке, али исто тако неће их ни осуђивати. То значи да у Кијеву a priori није могућ ненасилни преврат, какав сам по себи представља мајдан. Већ годину дана покушавају да убеде Порошенка да на уставни начин преда власт, да пристане на превремене парламентарне а затим и председничке изборе. Порошенко одбија. Нема разлога за очекивање да ће он променити свој став. Дакле, промена власти у Кијеву могућа је само оружаним путем. Међутим, требало би узети у обзир да су се током последње три године милиони цеви ватреног оружја разишли по земљи и нашли у рукама становништва. Односно, сама чињеница свргавања Порошенка тешко да може да прекине опирање његових присталица, као и да гарантује одустајање победника преврата од разјашњавања међусобних односа. Фактички, ради се о грађанском рату који почиње на територији дела Украјине који је под контролом Кијева. Притом, та фаза грађанског рата губи идеолошки карактер (каква је била прва фаза која је локализована на Донбасу). Рат за избор будућности прелива се у рат за ресурсе неопходне за преживљавање у садашњости. То се може назвати било како само не мајданом. Термин „трећи мајдан“ користе кијевски пропагатори да би потенцијални пучисти могли да добију подршку становника главног града, који су навикли да је мајдан у реду и још га сматрају готово легитимним за промену власти. На крају желим да истакнем да размотрени украјински случај одражава глобалне тенденције. Обојене револуције су исцрпене и тешко да су могуће у будућности. Прво, глобални играчи сувише су заузети постојећим проблемима да би се укључивали у дуготрајну опсежну борбу за организовање ненасилног преврата. Сем тога, карте су одавно отворене и нема смисла имитирати неучествовање у „спонтаном народном окупљању“. Ако треба, обичан класични војни или дворски преврат много је јефтинији и ефикаснији. Друго, слабе земље са нестабилним властима већ су „очишћене“ и разрушене. У осталим државама власти су проучиле наранџасте технологије и научиле да им се одупиру. Треће, конфронтација либералног глобализма и традиционалних вредности у читавом свету отишла је толико далеко, а стране у њему достигле толику огорченост да ни у целини ни у појединачном случају није могуће говорити о ненасилном преврату. Насиље ће сигурно бити примењено, питање је само у томе на кога ће успети да пребаце одговорност за прву проливену крв. Дакле, улазимо у нову геополитичку епоху без обојених револуција и, изгледа, без Украјине. Извор: fakti.org