Чомски је на свом сајту навео седам, како каже, бриљантних примера ироније америчке политике.

1. Војно јачање Кине

У чланцима из 2007. о "војном јачању Народне Републике Кине" Пентагон је потврдио да је Кина ојачала свој потенцијал са 400 нових пројектила, који би могли да носе нуклеарне бојеве главе. Дошло је до расправе како би се утврдило да ли Кина жели да освоји свет, да ли су можда у питању погрешне бројке или је по среди нешто треће? Нешто ипак треба објаснити. Колико нуклеарних пројектила поседују САД? Отприлике 10.000. Кина их има 400. То, дакле, доказује да Кинези желе да освоје свет. Ако се пажљиво чита страна штампа, разлог због којег Кина јача своје одбрамбене снаге није толико позната агресивност Пентагона, већ то што је Америка сваким даном способнија да лоцира и уништи циљеве које жели (чак и оне покретне), и то са све софистициранијом технологијом, где год да се они налазили, наводи Чомски. Оп пита: "Ко у овом случају жели да освоји свет?", и одговара: "Наравно, Кинези!". "Јер од онога тренутка када смо ми завладали њиме, они покушавају да га освоје. Принцип: 'ми поседујемо свет' је једноставан и може објаснити све расправе о спољној политици САД-а", закључује Чомски.

2. Можемо ли зауставити милитаризацију свемира?

Изгледа да да. И то само зато јер су САД једине које инсистирају на томе. Цео свет се противи, највише зато што је уплашен. САД су већ далеко одмакле у том послу. Иако остале земље и не сањају о апсолутној премоћи и надзору над целим светом и заостају за Америком - без сумње ће реаговати. Постоје многи међународни уговори који регулишу свемирска истраживања које подржава цео свет, а које САД покушавају да оспоре. Као на пример Уговор о надатмосферским простором, који забрањује распоређивање оружја у свемиру. Тај уговор су потписале све земље света, па и САД. Још нико није покушао да постави било какву врсту наоружања у простор изнад атмосфере. Сви су поштовали уговор, јер када би га неко прекршио, то би се одмах открило. Усвојен је 1999. на Генералној скупштини УН, са 163 гласа "за", ниједним "против" и 2 "уздржана" - САД и Израел.

3. Глобализацију спроводе моћне владе, посебно она у САД…

…која је присилила мање народе да потпишу трговинске и друге споразуме, који ће их дословно угушити, а великим корпорацијама олакшати доминацију над економијом земаља широм света, и то без икаквих обвеза или одговорности према њиховим народима.

4. САД још дају имена војним хеликоптерима према жртвама геноцида

Нико ни не трепне на имена попут Блекхок, Апач или Команчи. Замислите каква би реакција била да је Луфтвафе својим војним хеликоптерима додељивао имена попут Џипси (Ром) или Џу (Јеврејин). Мислим да би то људи и те како приметили.

5. Ако је нешто добро или лоше за нас, онда је то добро или лоше и за друге

Из те премисе следи да ако је за Кубу, Никарагву, Хаити и дугу листу осталих земаља, погрешно да бомбардују Вашингтон или Њујорк, онда је погрешно и када Вашингтон и Рамсфелд бомбардују Авганистан (под апсурдним изговорима). Све би их требало извести пред међународни суд за ратне злочине…

6. Претпоставимо да је на пример Кина (која има велики проблем с пушењем) изградила војне базе у Колумбији

И то зато да би оданде лакше војно деловала и надзирала поља дувана у Кентакију и Северној Каролини с намером да хемијским оружјем уништи америчке засаде који су смртоносни за многобројни кинески народ… (Чомски овде алудира на "рат против дроге" који воде САД у Средњој и Јужној Америци.)

7. За САД је највећа брига Иран и његов неупитни утицај у средњој Азији

То је једини разлог због којега су директно помагали Ирак у последњој фази ирачко-иранског рата, а што је имало утицај и на сам исход рата. Вашингтон је наставио да се активно додворава Садаму Хусеину, све док се уклапао у њихове планове. Љубав између САД и Садама је пукла у августу 1990. Амерички страх од Ирана је утицао на одлуку да се подржи Садамов напад на становништво у јужном Ираку у марту 1991. САД одувек страхују од утицаја Ирана. А то је, према њима, речником који се често користи у последње време у успешним револуцијама - "претња стабилности у региону". Истина је нешто сасвим друго: Иран би могао да подстакне процес демократизације, који би подривао диктатуре на које се САД увелико ослањају, а које држе у покорности становништво целог Блиског истока. Извор: Н1