Упркос томе, Монтгомери је одбио да одговори на неколико питања за „Ало“ - шта се дешава у односима Мила Ђукановића и Александра Вучића; да ли је он током свог мандата користио шпијуне; како је добијао информације. На питање: „Шта би уопште шпијунима ЦИА било занимљиво да сазнају о Србији?“, одговорио је:
- Треба да престанете да се толико фокусирате на шпијуне. Сваку одговорну амбасаду занима да у потпуности разуме како Србија заиста функционише и да схвати да ли процес демократске транзиције напредује, и ако не, зашто не.
У дипломатској пракси се до неке границе сматра нормалним да страна амбасада користи шпијуне, а да земља домаћин на то жмури. Шта се десило, па су Вучић и Стефановић изјавили да је Србија под нападом „страних шпијуна једне велике земље“? Било је очигледно да мисле на ЦИА?
- Апсолутно је нормално за земље чак и са најбољим могућим односима имају званичне обавештајце у тим земљама. То је неопходно, на пример, у борби против тероризма. Верујем да то брине и вашу земљу. Као дипломата у пензији, не знам за било какве активности било које стране земље које ваши лидери помињу.
Прошле недеље нађено је оружје у близини Вучићеве куће. Ко би имао интерес да га убије?
- Свако ко жели хаос, нестабилност и конфузију у Србији. Свако ко верује да само и једино Вучић може да буде лепак који држи Србију и ко то жели да промени.
Српски званичници су нам између редова понудили две опције ко „жели да убије Вучића“: ЦИА и црногорска мафија.
- САД имају изузетно јак интерес да подржавају срску владу и њену улогу у стабилизацији региона. Нико озбиљан у Америци, имајући у виду све роблеме са којима се суочавамо широм света, не би сада даље дестабилизовао овај регион. То је потпуна бесмислица.
Шта мислите да је узрок изненадног погоршања односа између САД и Вучића?
- Не бих рекао да су односи са САД уопште погоршани. Бар што се тиче америчке перцепције. Заправо, креатори америчке спољне политике у САД виде Србију и премијера Вучића као вероватно главну гаранцију стабилности у региону.
Да ли је нормално да се током журки у Амбасади САД деси инцидент да се маринац појави са фантомком и узвикује: „Доле Вучић!“?
- Када бисте ми дали 10 страна, могао бих да вам препричам гомилу инцидената у којима су учествовали маринци у разним амбасадама. На пример, један наш маринац је згазио пешака и побегао са места несреће. Други је извршио самоубиство у радно време. Неки су ухваћени како се „братиме“ са девојкама на амбасадоровом радном столу. Поента је да су то углавном млади људи, сами у страној земљи. Колико год се трудили да их контролишете, они некако нађу начин да направе проблем као што је тај који помињете. Сигуран сам да је, ако се такав инцидент догодио, амбасадор био и бесан и на мукама.
Да ли би Америка волела да Вучић оде с власти?
- Као што сам рекао, 100 одсто сам сигуран да Америка дефинитвно не жели да Вучић оде. Управо супротно.
У реду, али да ли је нормално да један званичник амбасаде присуствује антивладиним протестима, као што се десило у случају протеста „Не давимо Београд“?
- Не само да је нормално, него је и обавеза било које озбиљне амбасаде да у потпуности разуме шта се дешава у једној земљи. То свакако значи и да посматрамо протесте и демонстрације. Оно што не би било у реду је да неко активно учествује или говори на таквом скупу. То је гранична линија између посматрача и учесника.
Да ли би вас изненадило да сазнате да званични или незванични политички кругови у САД финансирају протесте у случају „Савамала“, као што неки тврде?
- Америка има дугу историју подржавања разних невладиних организација свуда по свету. Верујемо да су такве организације, које често изражавају другачије ставове од наших, важан фактор стабилности у изградњи цивилног друштва. Страшно је погрешно оно што сада ради Путин, између осталих, да претпоставља да само зато што финансијски помажемо неку организацију она ради према нашим жељама и интересима. Заправо, био бих веома забринут да нас било која невладина организација којој смо помогли пита за инструкције или осећа да мора да истакне неки став.
Америка има и дугу историју рушења влада широм света. Ви лично учествовали сте у рушењу Милошевића 2000. године. Да ли је такав сценарио могућ данас?
- Апсолутно не. Сада је ситуација потпуно другачија. Као и све земље, укључујући и Америку, и ви имате своје недостатке и изазове, али несумњиво је да градите демократију са владом која жели да што пре уђете у ЕУ. Мени се чини да код вас није проблем превелики амерички интерес у региону, већ премали.
Да, али многи верују да је позадина најновијих политичких потреса у Србији опирање Србије захтевима Запада да уведе санкције Москви.
- Апсолутно не. Ако има било каквих „потреса“, онда су они у потпности генерисани од стране домаћих фактора и због њихових интереса.
Која је онда улога Путина на Балкану?
- Прво ми реците за шта се тачно Путин залаже? Знамо који су принципи и филозофија ЕУ и САД. А шта Путин хоће? Чини ми се да он живи у 18. или 19. веку, када се држава ширила силом без филозофске потпоре, осим оне да је „сила увек у праву“. То што Путин ради Србији је да даје све од себе да погорша ваше односе са ЕУ, а то ради тако што с времена на врема истиче и подстиче Србију да се идентификује са руском војском. Да вам заиста жели добро, Путин би се фокусирао на донације, као што то чини ЕУ, или на инвестиције. Или макар на културне пројекте.
Колико још дуго Србија може да балансира између ЕУ и Русије?
- Ово није Титово време, време Хладног рата, када сте балансирањем између две силе могли да извучете користи од обе. Јасно је да су односи Запада и Русије погоршани и да су већ дошли до опасног нивоа, али најалармантније је то што обе стране виде оног другог као агресора и верују да је одговор на ту агресију још јача акција. Србија ризикује да буде уклештена између те две силе. Ризикује да буде „колатерална штета“. Не знам колико још српска влада може да хода по жици, а да остане неозлеђена.
Да ли сте и даље сарадник, то јесте пријатељ са премијером Александром Вучићем? Јесте ли у контакту с њим?
- Као што претпостављате, премијер је изузетно заузет и домаћим проблемима и међународним односима, тако да га нисам виђао онолико колико бих волео, али ипак нађемо времена да поразговарамо.
Рекли сте у једном интервјуу да је Америка крива за Ђинђићеву смрт јер га није довољно заштитила. Ко би сада био крив ако би се нешто десило Вучићу?
- Осећао сам се делимично одговорним за Ђинђићеву смрт јер сам био један од оних који су га константно притискали да предузима непопуларне потезе као што је слање Срба у Хаг. Напоменуо ми је више пута да је опасно то што ради, али с правом или не, то је био приоритет моје владе, а будући да сам био амбасадор, био је и мој приоритет. Многи актулно стање пореде са 2003. годином, када је убијен Зоран Ђинђић. Видите ли ви неке сличности? - Убиство Ђинђића означило је крај једног периода значајног напредка Србије и довело до десетогодишње замрлости. Исто би се десило када би се то догодило Вучићу.
Како сте победили рак? Колико вас је то искуство променило?
Имао сам рак плућа трећег А степена, иако у животу нисам запалио ни једну једину цигарету. Половину једног плућног крила и један лимфни чвор су ми извадили и ишао сам на четири туре хемотерапије. Шансе да преживим биле су, најблаже речено, мале. Али ево ме, жив сам, без рака већ пет година. Али његова сенка никад неће нестати. Морао сам да се суочим са стварном могућношћу да ми је остало врло мало живота и како ћу да га потрошим. Те ме мисли и даље програњају и понекад ме сломе. Посебно сада, када се мој пријатељ суочава са сличном, можда и гором ситуацијом.
Извор: Ало
