Пише: Предраг Ћеранић САД желе да као предводник антитерористичке коалиције (на коју су сви били заборавили) с Русима, који заједно са Асадовим снагама улазе у последње неосвојене четврти Алепа, седну за преговарачки сто као равноправан партнер и направе нову мапу Сирије. Ко буде победник у Сирији имаће „беле фигуре“ на Балкану, на којем су припреме за меч при крају. У том контексту треба посматрати посету Патрушева, Путиновог првог безбедњака Београду, и пронађено оружје у близини премијерове породичне куће у Јајинцима.
Долазак Патрушева и понуда коју је изнео значи да је по први пут Русији до Србије више стало него до Бугарске, и да је Србија Русима приоритет на Балкану. Пронађено оружје представља опомену да то друга страна неће дозволити. Ердоган се након сазнања да они у којима је видио савезнике стоје иза пуча у којем је требало да буде ликвидиран, обратио турском народу и потпуно променио курс турске политике, окрећући се Русима а удаљавајући од НАТО и Вашингтона. Премијер Србије до сада се није обратио јавности већ шаље поруке преко најближих сарадника, министара Стефановића и Вулина. Читајући те поруке, за што је опет потребна лупа да би се видело и разумело све написано у подтексту, схватамо да је оружје у Јајинцима имало конкретну намеру и да власнике нађених ДНК можда треба тражити у страним амбасадама (у буквалном или фигуративном смислу, свеједно).
Паралеле са покушајима убиства и на крају убиства премијера Ђинђића свакодневно се повлаче у медијима, али би се у једном мекшем смислу могла повући и паралела са оним што је преживео Ердоган. Удаљавање страних саветника из владе и наговештаји да је у току чистка у службама безбедности указују да и у Србији постоји „дубока држава“ и да је наступио последњи моменат да се она демонтира, или ће „дубока држава“ демонтирати Србију. Непрекидни уступци НАТО пакту и Западу уопште отворили су јој многа врата. Квалитетна истрага и одлучан став могли би окончати предуго балансирање између Истока и Запада и пловидбу у неутралним водама, и курс Владе Србије усмерити према Москви, што је Ердоган учинио експресно након првих сазнања и доказа о организаторима пуча које је пружила истрага. Када је Ердоган окренуо прамац, било је довољно здравих мотора да следе нови курс, иако је неке „дубока држава“ онеспособила.
Колико год да је био лојалан Западу, а Ердоган је учинио и више него су Амери тражили (турска војска је оборила руски војни авион, помагала ИД, чак је Ердоган с војском ушао у Ирак и Сирију) није било довољно, јер план је дестабилизација и на крају - хаос. Из „конструктивног“ хаоса на Блиском истоку треба да се створе нове државе, попут државе Курда, на што се Анкара јежи. Тако ствари стоје и са Србијом – ма колико влада иза пароле „и Исток и Запад“ водила у суштини прозападну политику и правила уступке – то није довољно, јер план је дестабилизација и на крају - хаос. Зашто? Објашњење је идентично оном за Блиски исток: зато што из „конструктивног“ хаоса треба да настану нове државе попут „Албаније у природним границама“. Извор: Правда
