Правда

Пише: Дејан Микавица Традиционална хрватска политика је установљена у оном друштвено-политичком сегменту који се односио на српски народ од 1538. када су Срби стекли привилеговани статус на простору које је напустило хрватско становништво пред Турцима и формирана Војна крајина. Повластице које су тада стекли Срби односиле су се на права неплаћања пореза и вршења војне службе када је била угрожена држава Хабзбурговаца. Ове повластице биле су за хрватску неприхватљиве. О односу хрватских феудалаца и цркве и уопште сталешких представника политике најбоље сведоче одлуке Хрватског сабора од средине XVI века када су донети закључци да се на "остацима остатака Хрватске" не признаје ниједна вера ни црква осим римокатоличке. Манифестације нетрпељивости према Србима, њиховом статусу и вероисповести нису се мењали у зависности од политичких и друштвених прилика постајући тако незаобилазни и најбитнији образац државотворне идеје која је имала готово фиктивно обележје с обзиром на немоћ представника хрватске политике да одређене територије на подручју Хабзбуршке монархије учине више хрватским од онога што је допуштала мађарска и аустријска страна. Током једног века (1538-1638) хрватску политику су најуверљивије представљали фрањевци, пропагатори римокатоличког прозелитског мисионарства и то преко илиризма који су поистовећивали са хрватством. Пронашли су своје место и језуити који су се залагали за штокавштину, све до Павла Ритера Витезовића који је крајем XVII века одговарајући на позив аустријског двора направио пројекат ослобођења балканских хришћана од турске власти и сачинио спис под насловом Croatia rediviva односно "Оживела Хрватска" у којем је доказивао да на простору Балкана живе једино Хрвати и да сви говоре хрватским језиком и да се према томе треба тежити стварању Црвене и Беле Хрватске која би обухватала Словенију, Хрватску, Славонију, Истру, Далмацију, Босну, Херцеговину, Србију, Македонију и Бугарску. Од средине XVI века хрватска политика у односу на Србе сводила се на непризнавање њихове равноправности, антагонизам, дискриминацију и тражење одговарајућег начина за прогон и погром српског становништва, забрану његовог досељавања и укидање привилегија. Римокатолички прозелитизам и унијаћење су се до краја XVIII века, упркос насилним методама показали недовољно успешним, па се за прогон, дискриминацију и злочине тражило друго оправдање и другачији начини. Корпус примера који сведоче о хрватском антагонизму није јењавао вековима. Напуштање хрватског, чакавског и кајкавског дијалекта, и преузимање штокавског, представљало је основну саставницу за покушаје политичког продирања културно, цивилизацијски и бројно инфериорног народа на просторе који му нису историјски ни етнички припадали. Конструисање филозофско-идеолошког пројекта о наводном храватском државном праву у XIX и XX веку подразумевало је да су све националности на хрватско-славонско-далматинском простору, а посебно Срби, део хрватског политичког народа и да могу бити једино реметилачки фактор уколико не пристану да буду православни Хрвати. Насиље, дискриминација, шиканирање и злочини остали су непромењива карактеристика хрватске политике и у другој половини XIX и до краја XX века. Све хрватске странке, формиране на сабору од 1861., без изузетка су своју идеологију заснивале на конструкцији хрватског државног права, истицале претензије на нехрватске земље, фалсификовале историју како би Хрватску прошириле и учиниле етнички чистом. Ова мегаломанска, ничим утемељена политичка мисао, превазишла је оквире Хабзбуршке монархије и пренела се у новостворену југословенску државу у којој су Хрвати уместо територијалне и материјалне надокнаде победничкој Србији, од српске Владе која је заступала заједно са династијом Карађорђевића политику интегралног југословенства, на штету српске државотворности осигурала Хрватима статус конститутивног народа и око Загреба у оквиру тзв. Хрватске бановине окупила земље на које Хрвати нису имали никакво природно, демократко и историјско право. Ни после тога хрватска политика није промењена, злочини и насиља над припадницима српског народа су се наставила, једнако као у време Анте Старчевића и Јосипа Франка до 1918. Тако се та политика изнова потврдила као незамислива без злочина, насиља, дискриминације и убистава свих оних који су сматрани противницима државотворне доктрине засноване на начелу једне политичке нације на великохрватском простору искорачујући ка коначном формирању самосталне државе чија је званична политика и 1941. и 1991. подразумевала исто: прогнати, преверити и побити српско становништво где год је то могуће. Основну идеју у стварању и вођењу традиционалне, вишевековне хрватске политике најлакше је препознати упоређивањем концепција које су стварали Витезовић, Страчевић, Франк, Павелић и Туђман. Они су највише допринели да се хрватска политика спроводи на истоветан начин који се показао као погубан за српски народ који се и данас држи у лажном уверењу да се традиционална хрватска политика може битно променити од једних до других избора за Хрватски сабор. Уместо тога, рационалније и оправданије било би инсистирати на доказивој истини да је патолошка опседнутост Србима само један од елемената бестијалности и геноцидне суровости, које се ниједна власт у Хрватској не може одрећи, јер би без ње свака конструкција хрватске државности била искључена и потпуно обесмишљена. Извор: Вечерње новости