Пише: Ђоко Кесић О томе нисмо размишљали, мада је било озбиљних повода, кад су антикомунисти оптуживали комунисте да “Револуција једе своју децу”. Србија је то радила и тада, а данас усавршила:Србија своју најобразованију и најспособнију децу тера од куће - преко гране, а своју славну, успешну и заслужну децу заборавља. Губи их негде успут. Срби памте само митове који их селе у Царство небеско, заборавља стварност, тако је одавно загубила свој пут за Место под сунцем.
Наведимо само примере којих се насумице присетимо. Шта смо знали о Милутину Миланковићу пре него га је велики свет почео славити? Он је умро скоро као анониман универзитетски професор у Београду 1957. Можда вам је живео у комшилуку, сретали сте га сваки дан- За вас је био само ишчашени професор, наглашено интровертан. О Иви Лоли и његовој “девојци” Слободи Трајковић све смо знали иако је та љубав измишљена. О Руђеру Бошковићу, Србину римокатоличке вере, чови који је први међу научницима почео да прича о теорији релативитета, ако сте нешто чули на нашим универзитетима није имао ко да вам допуни знање.
Србија дакле једе своју данашњу децу, а јела је и бившу, увек је имала добар апетит. Кад се поведе прича на ову тему редовно се сетим великог и знаменитог Србина Јована Добраче. Да ли знате ко је би тај господин? Мало ко да зна. Има улицу на Дорћолу. Јован Добрача је био веома успешан трговац из Србије, трговао је у Аустроугарској, Француској, Румунији, кад су почеле буне против Турака почетком деветнаестог века. Тек после 1815. био је озбиљан богатун.
А кад Милош Обреновић запали Други устанак, Добрача дође до њега и сво своје богатство стави на располагање њему и устаницима, међу којима је био слављен као добротвор али и као јунак. Умро је 1937. у Србији као пуки сиромах, уз некакву МИлошеву сићу од пензије и бројна друштвена понижења. За мајора Гавриловића можда је понеко и чуо, нико га није поштовао и славио. За велику Милунку Савић чули сте тек пре двадесетак година, њено место у српском обожавању узео је и запосео Јосип Краш.
Не би било пристојно да се данас поредимо с славним прецима, али зато смо задржали манир заборава и понижења. Да не ширимо много. На задату тему да се присетимо само како смо срамотно испратили председника Србије и СРЈ Слободана Милошевића у Хаг, а тек како смо га сахранили кришом од света и себе самих, они га убише у Шевенингену а ми га испратисмо Свевишњем тако што смо му га подметнули као кукавичје јаје. Колико смо их само тамо послали, а вратише их у сандуцима. Ми ни да зуцнемо.
Ако смо већ бирали председнике и премијере, шефове ресора Државне безбедости, морали би на адекватан начин да бринемо о њима. Где је данас Милан Милутиновић, председник Србије кога је наследио Борис Тадић? Да ли Милутиновић има возача, телохранитеља, стан, може ли да живи од пензије? Брине ли ико о томе? У случају Бориса Тадића, он је подстанар, сељака се, станодавци га шутирају лево десно . Да ли то припада човеку који је осам година био демократски биран председник Србије?
Ове приче су заправо наша биографија, тамна страна Србије која не поштује ни прошлост ни будућност, ако је има? Шта ради и чиме се бави Зоран Лилић, бивши председник СРЈ? Да ли он и сви поменути добијају позивнице за важне свечаности, државне церемоније, коктеле?
Право лице Србије је и прича о Саши Вукадиновићу, бившем директору БИА. Он је водио Безбедносно информативну агенцију од 2008 до 2012. Подразумева се да је радио озбиљан и одговоран посао, до те високе лествице пео се корак по корак. Кад је одлазио с ове функције, Вукадиновић је изјавио да је “БИА најорганизованија институција у земљи”. И данас је без посла. Заправо без посла је већ дуже време!
Због чега је Вукадиновићево нерадно стање вредно приче? Можете ли замислити било коју озбиљну земљу која ће дозволити да њен бивши шеф тајне полиције заврши на бироу рада, да је необезбеђен, да хвата зјале у неком бирцузу и пребира по глави – шта сад? Ко брине о митском шефу Ресора државне безбедности Јовици Станишићу осим хашких крвника? Да ли се ико од државних званичника срео с њим последњих година, да ли га је неко питао треба ли нека помоћ? Или бар људска реч? Нико. Где су и шта раде, имају ли обезбеђење, возача и пристојна примања бивши шефови БИА ( извините то је веома важна функција у свакој земљи и сваком поретку) Горан Петровић, Андреја Савић, Миша Милићевић...
Озбиљне земље овакве људе запошљавају на неки адекватан универзитет где предају студентима неку област из сфере безбедности. У Великој Британији рецимо бивши шефови МИ6 или МИ7 имају организацију Г3 која се бави логистиком и консалтингом за владе или министре било које земље света. Поуздано знам да им посао обезбеђују и британски новинари који службују у Београду. Броз је за све сличне приче имао Савет федерације, свако од њих је имао своју канцеларију, возача, обезбеђење.
Па још:Ружица Ђинђић, удовица стрељаног премијера Зорана Ђинђића је заслугом Војислава Коштунице добила пензију која јој припада. А сам Коштуница, без трунке државне пажње тиска се у педесетак квадрата на Дорћолу. Огромна већина Срба презире политичара Зорана Живковића. Истина, он је на још необјашњен начин уновчио свој политички рад, али и он је био премијер Србије! Да ли се неко сећа ко беше Мирко Цветковић ?
Не би било лоше да Скупштина Србије донесе закон који регулише статус бивших високих државних функционера, да се зна шта им припада, да им дефинише место и позицију у друштву, као и месечна примања која се подразумевају. Србија би морала то да уради, имали би бар један разлог да поштујемо себе. Али Србија води рачуна о перспективним и обећавајућим људским потенцијалима. У центру пажње је Богољуб Карић. Враћа се, може бити од користи (политичке) својим богатством, политичком странком и својом ТВ. Све његове кривице застареле су. У ту перспективу спаде и извесни господин с купљеном дипломом, доскорашњи министар Жељко Сертић. Он је постављен за шефа Развојне агенције Србије. Има квалификације,био је власник две привате фирме и плесне школе, које су банкротирале. Бројао је камионе у приватној фирми Дмитра Ђуровића.
Сертић је велики стручњак за “Нано и Дадо” технологију, што би рекао Велимир Илић. У то се савршено уклапају шефови Скупштинских група пријатељства Маријан Ристичевић за Ватикан, Драгомир Карић за Белорусију, Миланка Карић за Казахстан. Колико има тих Карића? Извор: Правда
