Велике хришћанске светиње ипак нису остапе у придворној цркви у Гатчину већ су се чувале у цркви Зимског дворца руских царева у Петрограду. Послије изградње саборног храма Светог Апостола Павла у Гатчину који је 29. јула 1852. године освештао митрополит Никонор светиње су поновно пренете у Гатчино. Оне су по наређењу цара Николаја I Романова у Павловском Собору остале 40 дана ради поклоњења народа светињама, а затим су враћене у цркву Зимског дворца. Ово је постао обичај који се одржавао све до пропасти царске Русије. У време страшних дана октобарске револуције светиње су се у почетку налазиле у цркви Зимског дворца али су убрзо пренесене у Гатчино где су ради сигурности остале све до недеље 13. октобра 1920. године. Тада их је настојатељ саборног храма Светог Апостола Павла протојереј Јован Богојављенски у присуству грофа Игњатева и још једног високог официра Беле Армије узео са собом и однио у Естонију. Када су светиње пренијете у есгонски град Талин донета је одлука да исте буду предате јединој законитој власници, старој удовици, царици Марији Фјодоровној, супрузи претпосљедњег руског цара Александра III и мајци посљедњег руског цара Светог Новомученика Николаја II. Она је једна од ретких из династије Романова коју бољшевици нијесу убили током револуције и непосредно после ње. Три хришћанске светиње предате су старој царици Марији Фјодоровној 1920. године у њеном родном граду Копенхагену. Она их је похранила у руској цркви Светог Апександра Невског у главном граду Данске.
После смрти царице Марије Фјодоровне, која се упокојило 13. октобра 1928. године, три велике светиње су још неко време пребивале у Копенхагену али је икона Мајке Божије Филеримске убрзо пренета у руски саборни храм у Берлин. У знак блогодарности српском народу који је у њедра своје државе с љубављу примио хиљаде руских избеглица, поклоњене су током 1932. године благоверном краљу Југославије Александру Карађорђевићу све три светиње. Десну руку Светога Јована Крститеља и дио Часног Крсто краљу Александру поклонио је Митрополит Руске Заграничне Цркве Господин Антоније Храповицки, а икону Филеримске Богородице поклонио му је Епископ Берлински Тихон. После пада Београда априла месеца 1941. године краљ Петар II Карађорђевић је све три велике светиње, које су се до тада чувале у Белом Двору на Дедињу, пренео у манастир Острог. По савету Патријарха српског Гаврила Дожића краљ Петар је светиње са делом свога блага поклонио Српској цркви и оставио у Острошкој светињи. После другог светског рата и победе комуниста који су и после завршетка рата наставили са гоњењем Цркве, три велике светиње су и даље тајно чуване у Острогу и нијесу изношене на светлост дана. У једној полицијској рацији 18. септембра 1952. године којом приликом је на правди Бога ухапшен и ностојатељ острошког манастира архимандрит Леонтије Митровић, пронађене су и од цркве брутално отете три велике светиње и многобројне друге реликвије заједно са делом блага краља Петра II Карађорђевића. Оне су пренете у Подгорицу где су се налазиле у сефовима МУП-а Црне Горе. Светиње су после извесног времена предате Верској Комисији СР Црне Горе. Двадесетог јануара 1978. године десна рука Светога Јована и део Часног Крста враћени су Митрополији црногорско-приморској тј. ризници Цетињског манастира, а чудотворна икона Богородице Филеримске предата је од стране Верске Комисије Народном музеју Црне Горе на Цетињу на чување где се и данас налази. Од момента одузимања светиња Цркви 1952. године па до данас са иконе Богородице Филеримске украдена су од за сада непознатих лица два врло вредна драга камена, рубин мањих димензија у ореолу Богородице и сафир великих димензија у центру Богородичине огрлице. И поред недвосмислених усмених и писаних обећања републичких власти да ће икона бити враћена Цркви и после доделе средстава од стране Владе Црне Горе Цетињском Манастиру за адаптацију капеле у којој су све три светиње требало да буду похрањене, икона Богородице Филеримске недавно је на запрепашћење свих у Митрополији Црногорско-приморској изложена у тзв, Плавој Капели у Народном музеју Црне Горе. Извор: ИН4С
