Правда

Пише: Александар Павић Активност је поготово грозничава када је реч о Сирији, где су вишегодишњи напори да се уништи (још) једна суверена земља, зада можда одлучујући ударац хришћанству на Блиском истоку, и успостави снажна терористичка платформа за пројектовање масовних миграција, дестабилизације, смрти и екстремизма према Европи и Централној Азији – у опасности да доживе неуспех. Према Вашингтон посту, последњих дана амерички државни секретар Кери предузима огромне напоре не би ли некако убедио Русију да „дигне опсаду“ Алепа, односно да престане да помаже законитој сиријској војсци и њеним савезницима да поразе исламисте и поврате контролу над овим стратешки важним градом, некадашњим привредним центром Сирије. Наравно, као и увек, мотиви интервенциониста који су и изазвали рат и проузроковали толику људску несрећу су, на првом месту, „хуманитарни“ – треба „спречити патње цивила“ итд. But that’s not all. Још важније од тога – мада се то, наравно, никада неће изричито признати – је да се некако заустави наизглед неминовни пораз терориста и победа легалних власти у Дамаску. А опасност од тога је још већа због, није тешко погодити, Трампове победе на председничким изборима у САД. Односно, према Вашингтон посту, „постоји шанса да ће нови председник постигнути другачији споразум са Москвом, који ће подразумевати америчко напуштање сиријске опозиције и чврсто стављање на страну диктатора Башара ал-Асада“. Показатељи су, за „ратнике-хуманисте“, алармантни: „Страховања у вези Трамповог плана за Сирију су порасла прошле седмице када је Вол стрит журнал објавио да се Доналд Трамп у октобру састао у Паризу са представницима сиријске опозиције коју подржавају Асад и Русија. Доналд Трамп је прошле седмице рекао Њујорк тајмсу да има ‘неке врло снажне идеје у вези Сирије’. Он је са Путином разговарао два пута после избора о сарадњи на Блиском истоку“. А америчко-руска сарадња на Блиском истоку – у ствари било где – је последња ствар за коју поражене неокон-неолибералне снаге желе да чују у овако тешком тренутку, када мир прети да избије на више места на земаљској кугли. Пошто их је Путин надиграо у Сирији, успоставивши фактичку зону забрањеног лета за западну авијацију – осим када Москва реши да, из прагматичних разлога, зажмури – неокон-неолиб јастребови знају да не могу да војно спрече победу легалних Асадових снага, без опасности од изазивања ширег, можда и светског рата. Зато покушавају да се користе свакаквим смицалицама – од неутемељених оптужби за „ратне злочине“, „убијање жена и деце“, „коришћења забрањеног оружја“, па све до тренутних Керијевих напора да некако издејствује обуставу опсаде Алепа у замену за (коначно) раздвајање „умерених“ опозиционара од терориста – нечега што Американци месецима нису успевали (тј. нису хтели) да спроведу. Нешто слично западним рецептима из 1990-их, када су честим лажним примирјима успоравали или заустављали напредовање супериорних српских снага у БиХ и Српској Крајини, купујући време за своје савезнике. Али тешко да ће се Руси спотакнути о исти камен. Поготово је тешко, ламентира новинар Вашингтон поста, сада натерати Русе да склопе споразум, после Трампове победе: „Могућност избора Хилари Клинтон за председника давала је Керију одређену дипломатску полугу, јер се од ње очекивало да ће да води ратоборнију политику према Сирији, кажу званичници. Тај зрак наде је практично нестао када је Доналд Трамп победио на изборима. Зашто би Москва склапала споразум са Керијем када Владимир Путин може да сачека два месеца и направи споразум са Трампом, који је водио кампању засновану на обећању да ће сарађивати са Русијом? Чини се да се Трамп слаже са Путином да се сиријској опозицији не може веровати и да је Асадов останак на власти боља алтернатива“. Само из овог цитата, из једног од водећих ратнохушкачких медија америчког неокон-неолиб естаблишмента, довољно говори о важности Трампове победе и колико је она помрсила планове ове агресивне клике, којој су крв Југославије, Ирака, Либије, Сирије, Украјине биле тек подстицај. Наравно, није само Кери ангажован на фронту ублажавања штете од Трампове победе. Како каже гласноговорник руског Министарства одбране Игор Конашенков, „ослобођење цивила (у Алепу – прим. аут) није био део плана британског и француског МИП-а, Бундестага, као ни Стејт департмента“, што је као резултат имало позиве да се због тога уведу додатне санкције Русији.Уз то, француска дипломатија покушава да додатно драматизује ситуацију, сазивајући нову седницу Савета безбедности о ситуацији у Алепу за среду увече, ради „стварања услова за окончање сукоба и омогућавање несметаног прилива хуманитарне помоћи“.Као и обично, „хуманизму“ француских глобалиста нема краја – разуме се, када је реч о спасавању терориста. Односно „својих“ терориста. С друге стране, како истиче руски амбасадор у УН Чуркин, много гора хуманитарна ситуација – она у Мосулу, где су умешане западне силе, се игнорише и сва пажња усмерава на Алеп. Упоредо са овим напорима, на „домаћем фронту“, односно у доњем дому америчког конгреса, шесторо неокон-неолиб јастребова је, користећи се смицалицама путем којих је суспендована уобичајена процедура расправе, успело да 15. новембра скоро неопажено прогура Резолуцију 5732, која позива на „додатно пооштравање већ оштрих санкција против Сирије, разматрање увођења ‘зоне забрањеног лета’ унутар Сирије и додатне напоре за кривично гоњење сиријских званичника“. Разлоге за неуобичајену журбу и процедуралну хајдучију је најпластичније описао познати вашингтонски јастреб, демократски конгресмен Елиот Енгел, један од твораца Резолуције: „Не смемо више да одлажемо акцију у вези Сирије… Ако овај закон не прогурамо током следећих неколико седмица, вратићемо се на сам почетак“. А зна се шта треба да се деси током следећих неколико седмица: инаугурација новог америчког председника, чији је избор и проузроковао ову фрку, овај страх од преокрета и могућег мира који је захватио цео глобалистички естаблишмент. Неће се они предати, наравно, чак ни кад Трамп положи заклетву, и ништа није гарантовано. Али њихов страх је довољан знак да се нешто крупно, позитивно десило, и да је 99% светске популације добило још једну шансу. За почетак, није мало. Извор: Фонд стратешке културе