Правда

Пише: Анте Томић "А онда је Дража Михаиловић замотао чоколаду”, рекао би на крају одушевљени Хрват. Гледали сте целу рекламу. Кроз прозор колибе од дебала на рубу планинског пашњака излетник у чуду гледа како животиње сложно раде омиљену посластицу малишана. Изворно на француском, а касније синхронизиран на безбројне језике, овај се шаљиви филмић приказивао на ваљда свим светским телевизијама, с посебним издањем само за хрватско тржиште. У хрватској верзији излетник је залутао на Равној Гори у западној Србији, а уместо краве, пса и дабра, чоколаду праве четници, све с кокардама на шајкачама и углас певајући: “Чича Дражо, моле те девојке да нам пустиш на одсуство момке”. Поп Момчило Ђујић меша кутлачом, не марећи да му пепео с цигарете на рубу усана пада у лонац с млеком и какао путером, нешто даље Војислав Шешељ пажљиво излива врелу смесу у калупе, а на крају производне линије командант равногорског покрета лично мота готове чоколадне табле у сребрену фолију. “Господине ђенерале, 'оћемо ли да направимо једну пошиљку специјално за хрватску децу?” пита Шешељ Дражу Михаиловића. “Да им каријесом тотално уништимо млечне зубиће.” “Са пиринчем”, предложи поп Ђујић злокобно. “Те су најгоре.” “Јао! Јао! Који сте ви гилиптери”, заврти главом тобоже прекорно ђенерал Дража. “Ајде, може! Чоколада са пиринчем за мале усташе!” Срамотним пропустом осигурања једна је таква опасна четничка чоколада са пиринчем у понедељак завршила међу пакетима којима је председница Колинда Грабар Китаровић даривала дубровачку децу и само захваљујући будности оца ствар није по злу завршила. Шарени је омот дечачићу истргнут из руку у задњем тренутку, већ кад је био на рубу смрти. Да је сирочић случајно размотао и халапљиво загризао, сад би можда непомичан и хладан лежао у малом белом сандуку под бетонском плочом, а читава би земља неутешно ридала за нејаком жртвом великосрпске агресије. Таква запањујућа и суманута политичка веровања живе међу Хрватима, да готово позавидите онима који ће поверовати како чоколаде праве животиње. Јер, заиста, они који ће озбиљно узети причу да је крава кувала какао путер и љупки мрмот замотао чоколаду душевно су несумњиво здравији, сто пута нормалнији од оних што дивље хистеришу због чињенице да је председница Грабар Китаровић деци поделила некакве српске слаткише. Талас беса који је прошао Хрватском због једне чоколаде са пиринчем из погона суботичког Пионира, а онда и председничино скрушено признање да је погрешила, мени делују управо халуциногено. “Мајко Божја, чиме се ви то дрогирате!?” шапнуо сам сам за себе пренеражено, читајући о овоме бизарном случају. Има тренутака кад помислим да бисмо сви ми, колико год нас има, свих четири и по милиона становника ове необичне земље, морали свако јутро изаћи испред кућа, послушно се постројити, а онда да прође једна дебела болничарка у белом огртачу и свакоме на језик спусти по један љубичасти антипсихотик. Мислим, стварно, у чему је проблем? Зашто је народ поживчанио, а председница с посебним смислом за материњи језик била “изнимно разочарана”? Ко је чином даривања српске чоколаде оштећен? Коме је учињена неправда? Хоће ли можда сад демонстрирати и хрватски произвођачи какаовца, тракторима блокирати аутопут гневни да су се гране воћака на домаћим плантажама обесиле од здравих, сочних плодова јер да се с највишег места неодговорно потиче увоз јефтине, а неквалитетне стране чоколаде? Доста сам сигуран да никога не би огорчило, нити би се Грабар Китаровић муцаво извињавала, да је на омоту слаткиша уместо логотипа суботичког Пионира стајало Нестле или Милка, премда су међународне корпорације за хрватску кондиторску индустрију неизмерно већа претња од српске конкуренције. Ово што се у Дубровнику догодило нема заиста никаквог економнског оправдања, посреди је само национална мржња, тако снажна и необуздана да би је требало лечити. Није то, Боже драги, срамота, виђали су сличну ствар и другде, психијатрима је одавно познат феномен кад се неживим стварима дају људске особине, кад се поремећим несрећницима шпорети на дрва церекају, тоалетне шкољке шапућу, капути певају, а чоколаде са пиринчем србују, али уз трајну терапију, брижљиво дозираним лековима, могуће је оздравити. Онда ћемо једном, кад нам буде боље, кад се подигне тешка, густа магла која притиска наше јадне мозгове, схватити како је рат завршио има томе и охохо година, цели је један нараштај отад стасао и нема никаквог разлога да с непомирљивом нетрпељивошћу дочекујемо баш све из Србије. Ако не пратите пословне вести, трговински уговори одавно су потписани и дуге колоне шлепера свакодневно у оба смера прелазе границу код Бајакова. Посао се између наших двеју земаља тако раширио и испреплео да иза српског производа каткад стоји хрватски подузетник и обрнуто. Србија и Босна и Херцеговина су, ваља напослетку и то приметити, једине две земље у које Хрватска више извози него што из њих увози. Многи хрватски производи успех дугују чињеници да су старији житељи Србије сентиментално везани за њих. Са трговачких полица у Новом Саду, Крагујевцу и Крушевцу узимају се Крашове наполитанке, Франкова кафа и Гавриловићева салама, уместо сличних, па можда и јефтинијих и бољих немачких или холандских наполитанки, кафа и салама, само зато јер су на језицима остали укуси из давних, југословенских времена.  Извор: Индекс.хр